Политички плурализам кроз надметање идеологија
ствара претпоставке за оптималан економско-социјални развој друштва. Фискални
конзервативизам и тржишни либерализам намећу културу
надметања и конкуренције, али ако се не успостави равнотежа социјалне одговорности,
добијамо безосјећајно и сурово друштво. Социјално преосјетљиво друштво које нема слуха за потребе пословне
заједнице постаје пасивно, учмало и неразвијено.
Кад се каже љевица, обично се мисли на
идеологију која афирмише солидарност (социјална одговорност) те једнакост (свих
грађана пред уставом и законом). Десница се залаже за слободу тржишта,
идеологију афирмације способних и успјешних, али је и конзервативна, ослањајући
се на традиционалне вриједности и најчешће цркву, што је
апсурд јер се све религије на
свијету базирају на
систему вриједности који је иманентнији љевици као идеологији. Помоћи слабијем
и угроженијем није само битно јер је хришћански и богоугодно, већ је императив
дугорочног развоја друштва. Друштвена укљученост свих слојева и структура
становништва, једнаке шансе за све, и праведнија расподјела друштвеног
богатства, повећавају могућност да ће
они који су данас у стању потребе сутра бити генератор развоја друштва и
економије.
Док је љевица у Европи настала као резултат
компромиса који су европски властодршци били приморани направити са синдикатима
усљед растућег страха од комунизма на истоку, тржишни
либерализам је нашао најплодније тло у САД-у, из више разлога. Американци, они први који су преко баре дошли
из Европе, били су вјерски најрадикалнији Европљани, пуританци, калвинисти, и
разни други фанатици, који су у Европи били прогоњени, и за којима тадашњи
европски краљеви и нису баш превише заплакали што одоше. Због њиховог, с
почетка отпадничког менталитета, чији се трагови осјете и данас, Американци не
воле да им се држава превише петља у свакодневни живот. Нпр. пуританска вјера
је сматрала да су пјесма и игра – ђаво, те писци америчког устава нису
предвидјели помоћ државе култури и финансирање културних активности. Остаде
тако до дан-данас, па је њихова култура, базирана на тржишним принципима, најутицајнија на свијету. Американац када прави филм, прави га да оствари зараду, дочим се код нас
за концерт културно-умјетничког
друштва прво тражи састанак
са Антоном Касиповићем.
Лавину
стварања модерних европских нација, јачања
националних идентитета и нација-држава у Европи јесу покренуле буржоаске револуције у 19.вијеку (сломивши
феудализам ваљало је измислити нешто што ће до јуче потлачене кметове потчинити
новом поретку), али
уситњеност европског простора и расцјепканост потенцијално највећег тржишта на свијету, довели су до све
присутнијих појава економског интервенционизма у 20.вијеку,
што је једна од главних карактеристика европског
капитализма.
Међутим, док данас земље запада усљед кризе,
која је више настала због лошег регулаторног оквира него на грешкама тржишног
либерализма, све више и више прибјегавају економском интервенционизму и
методама социјализма, Русија се држи капитализма.
Код земаља у развоју, а поготово у постратној Босни и Херцеговини, гдје
нема значајније акумулације друштвеног богатства, једина могућност која води до
одрживог напретка је снижавање јавне потрошње и фискални конзервативизам, што
је изузетно тешко јер партократски менталитет води усложњавању администрације,
а постратни популизам повећању буџетских трансфера појединцима. Уситњеност
тржишта и недораслост функционалне тржишне економије не дају пуно простора за
привредни раст на основама тржишног либерализма, али и мјере економског
интервенционизма се олако и све више дискредитују у јавности.
Свијет је у идеолошкој кризи, и све више се
говори о постидеолошком добу. Скоро сви циљеви љевице, у
смислу борбе за људска и грађанска права, парламентарну
демократију, владавину права и заштиту животне средине, остварени
су, или је њихово остваривање већ утабана стаза. Поларизација на љевицу и
десницу с почетка текста сигурно није изгубила свој смисао, али партије љевице
и деснице све више издају своје изворне принципе, слично данас Русији и САД-у, водећи се нуждом,
али и краткорочним
интересима добијања гласова и побједе на изборима.
Тако и љевица и десница настоје једни другима ући у простор, истовремено
збуњујући бираче, и политички плурализам се све више претвара у политички
популизам.
На Балкану, неријешена национална питања још мање погодују јасној
идеолошкој диференцијацији. Свака власт се жели приказати заштитником
националних интереса, и преузети улогу и љевице и деснице, а опозицији не
преостаје ништа него да критикује сваки потез власти. Тиме њени ставови губе
унутрашњу идеолошку кохерентност, и бива све теже увјерити гласаче да ће
доласком на власт доћи до промјена.
No comments:
Post a Comment