Обиљежавање
28. фебруара, дана кад је донешен први Устав Републике Српске је тим важније,
јер је и Дејтонским споразумом потврђен уставно-правни континуитет Републике
Српске. Треба рећи и да су прије избијања сукоба у БиХ, Срби основали Народну
скупштину 24. октобра 1991. године, Републику Српску 9. јануара сљедеће године,
донијели свој први Устав на данашњи дан те 1992. године, али и да је Радован
Караџић претходно ставио свој потпис на Кутиљеров мировни план. Овим поступцима
Срби су показали да, на њихово заобилажење у доношењу одлука и на
сепаратистичке тежње од стране друга два народа, су имали мирољубив,
цивилизован и институционалан одговор.
Прије
свега ми смо имали право да учествујемо у одлуци о томе у којој држави хоћемо
да живимо, а са југословенским опредјељењем ми смо били легалисти, дочим су
други били сепаратисти. Друго, ми нисмо смјели да будемо прегласавани, нити у
скупштини Босне и Херцеговине, нити на нелегалном и неуставном референдуму 1.
марта, а што се коси и са основним принципима ЗАВНОБиХ-а, на који се Бошњаци
тако здушно позивају. Треће, наш институционални одговор био је мирољубив и у
складу са међународним правом и Повељом Уједињених нација. Четврто, сукоби у
БиХ почињу убиствима Срба и злочинима над нашим народом, од убиства српског
свата на Башчаршији преко злочина у Сијековцу код Брода и Доњем Маловану код
Купреса и даље, што оружани отпор Срба чини оправданим.
С
друге стране, Муслимани и Хрвати су тражили издвајање БиХ из Југославије, што
је било противно тадашњем Уставу СФРЈ, дакле нелегално, а будући да је један
конститутивни народ у СР БиХ био против тога, онда и нелегитимно. Током
доношења одлука, Срби су константно прегласавани и заобилажена је њихова воља,
која је била уставно-правна чињеница и обавеза. Даље, једна од страна –
Муслимани, преко свог представника Алије Изетбеговића, одбила је понуђени
мировни споразум и тиме се опредијелила за рат и сукобе. Инсистирање на
нелегалном референдуму, скоро па истовремено почевши са убиствима и прогоном
Срба, а чији починиоци нису кажњени, говори о томе да та и таква каснија тзв.
Република Босна и Херцеговина, није имала своје утемељење у уставу и праву, већ
на кршењу устава и закона, сепаратистичком насиљу и институционалном хаосу.
Обиљежавање
1. марта као дана независности није ни легално. Без обзира на одлуке Уставног
суда БиХ, које прегласавањем Срба могу рећи да је црно једнако бијело и
обрнуто, јасно је да Дејтонски споразум у Анексу 4 наводи које су надлежности
институција БиХ, и да ту нема празника, па ни одредбе Устава БиХ које говоре о
континуитету са претходном државом не важе, јер важе само ако су у складу са
Уставом, а Устав не види празнике као заједничку надлежност ентитета. Један
примјер: у Уставу Републике Српске постоји основ за уређивање својинских и
облигационих односа, па Република Српска има још увијек на снази закон о
облигационим односима из бивше државе СФРЈ, који је чак и наша Народна
скупштина неколико пута мијењала. То је могла радити јер је тај континуитет у
складу са Уставом БиХ, а јесте у складу управо из разлога што својински и
облигациони основи нису наведени у Уставу БиХ, а тамо пише да све што тамо није
наведено – припада ентитетима.
