Friday, August 28, 2015

Нагомилани и горуће



Недавно је мој твит о опозицији у Републици Српској (која "бавећи се афером `папак` упорно скреће пажњу јавности са горућих економско-социјалних тема") изазвао опречне емоције и ставове. Прије свега, треба рећи да опозиција губи сваку битку с Милорадом Додиком у креирању и лансирању тема у јавности Републике Српске, и ово је још један аутогол, још ако се узме да је форензичко вјештачење контроверзног аудио снимка правно неупотребљиво.

Наравно да је мој твит садржавао мало шале и мало ироније, али што га више исмијавају (добио сам много одговора из Федерације БиХ), долазим у искушење да га прогласим потпуно озбиљним. Али не зато што опозиција афером "папак" скреће пажњу јавности са "горућих економско-социјалних тема" (има ли испразније флоскуле од ове?!), већ што скреће пажњу јавности са сопствене немоћи да дā икакву смислену стратегију, или барем одговор (сем испразне критике), рјешавања "нагомиланих економско-социјалних проблема" (наводници не због тога што их нема, већ зато што је ово још испразнија флоскула од прве).

Паде ми на памет једна моја колумна из 2010. године, управо онда кад смо доносили Закон о референдуму и грађанској иницијативи у Републици Српској:

Мени најбљутавија теза башчаршијске политичке елите и оних који себе зову опозицијом у Републици Српској, је теза да се Милорад Додик и СНСД баве референдумом и националистичком реториком јер немају одговора на нагомилане проблеме грађана и јер нису испунили обећања из 2006.год.
 

Мада је ова теза већ виђена милион пута у покушају дисквалификације политичких противника, дакле ништа ново и оригинално, мора се признати да је теза прилично вјешто осмишљена, јер најбољи начин да некога прикажете неспособним је да покажете да се избјегава суочити са стварношћу и својим обавезама.
 

Углавном, грађани су „слуђени“ новинским чланцима и телевизијским емисијама и темама које се не баве њиховим проблемима, и за то су криви политичари и власт, а никако новинари или опозиција. Да на истој, посебној сједници НС РС кад се разматрао Закон о референдуму и грађанским иницијативама, и на редовној 35.-ој сједници, која се одржавала прије и послије ове посебне, на дневном реду нису били закони о гарантном фонду, о школовању и стипендирању младих талената, о високом образовању, о научно-истраживачкој дјелатности, о одузимању имовине стечене извршењем кривичног дјела, о општем управном поступку, о полицијским службеницима, као и стратегије развоја образовања и културе, итд., итд., помислио бих и ја да власт прави представу с циљем слуђивања бирача.
 

Да ли се стиче утисак у јавности да се власт не бави економским темама и проблемима грађана због тога што:

а) медији овим темама не посвећују довољно простора иако се налазе на дневном реду органа власти,

б) опозиција овим темама не придаје довољно пажње, а онда нису привлачне ни медијима, јер нема конфликта власти и опозиције, толико привлачног за медије,

в) грађане не интересују властити проблеми?
 

Теза под а) није далеко од стварности, и немам намјеру да критикујем медије, будући да на малом тржишту новине не могу постићи велики тираж, а телевизијске куће велику гледаност, па обликују и профилишу теме које допиру до највећег броја грађана, при чему крупна политичка питања (уставне промјене, референдум, одбрана Српства и Републике Српске...) изазивају највећу пажњу јавности.
 

Ни теза под б) није за одбацити, поготово кад имамо опозицију која нпр. предлаже амандмане на буџет на терет повећања оквира буџета, а онда код ребаланса за пар мјесеци оптужује Владу да је нереално планирала буџет, или кад најзначајније амандмане који најзначајније мијењају предложене законе и остале акте предлаже управо позиција, тј. странке које чине власт у Републици Српској.



Теза под в) дјелује сулудо, и више се чини да је питање реторичко, и постављено да се на њега насмијемо, али могуће је да постоје грађани који неке опште интересе, колектива у којем живе, стратешке интересе Републике Српске стављају испред својих личних интереса, иако ће свако разуман рећи да су задовољни грађани најважнији стратешки интерес сваке друштвене заједнице.


Бљутавости нема краја када о проблемима грађана говоре они што продаше 551 предузеће и 10 банака за биједних 20-ак милиона КМ готовине и 160-ак милиона КМ старе девизне штедње, мање него што се добило за старо гвожђе у Рафинерији, или они што високом јавном потрошњом у ФБиХ и избјегавањем суочавања са стварношћу, политичком и економском, пријете да одведу у политички и економски суноврат и ФБиХ и БиХ.
 

Можда најзлонамјернија теза „народ је гладан“, долази најчешће од оних за чијег је вакта народ био још гладнији, и она је крајње једноставна, и крајње опасна за оног ко би је негирао, јер народ никада неће живјети добро, барем онолико добро с колико би био срећан. Али народ треба и мора из дана у дан да живи боље, и свака власт се треба егзактно оцијенити колико је томе допринијела.
 
Наравно да одбрана уставне позиције, ентитетског гласања и ресурса којима управља РС се не може тек тако одвојити од економске стварности и проблема грађана, и о томе се могу написати не само колумне, него и књиге и докторске дисертације.