Република Српска је од јануара 1992.год. полако крчила
свој пут у самосталност - од оснивања преко признавања Републике Српске
Дејтонским споразумом 1995.год. Референдум о самосталности одржала је 9.
јануара 2015.год. Круна тог процеса десила се 14. фебруара исте године око
20:00 часова, кад је Народна скупштина Републике Српске донијела Уставну одлуку
о проглашењу суверене и независне Републике Српске и Декларацију о проглашењу
суверене и независне Републике Српске.
Када дуги низ злоупотреба и насиља, која имају увијек
исти циљ, разоткрију намјере да народ и људе подвргну посвемашњем бесправљу,
њихово је право, штавише њихова је дужност да се избаве од такве владавине и
новом својом власти обезбиједе своју будућност. Ову реченицу из америчке
декларације независности из 1776. цитирао је предсједник Републике Српске
Милорад Додик у свом обраћању Народној скупштини, уочи доношења историјске
одлуке о самосталности Српске 14. фебруара 2015.год.
Тиме је осамостаљење Српске ставио у шири контекст и
поручио да Република Српска не чини ништа друго него што су срећније нације,
попут америчке, учиниле давно прије, но још више од тога јасно је образложио
зашто је Српска одлучила искористити своје неотуђиво право на самосталан живот
изван било какве босанскохерцеговачке државне заједнице.
Чињеница је да је средњовјековна Босна била српска, да је
српски народ Босне и Херцеговине устанком против окупатора 1941.год. узидао
своје животе у темеље ЗАВНОБиХ-а, те да је потписивањем Дејтонског споразума
Република Српска призната као равноправан државотворни ентитет у оквиру државне
заједнице Босне и Херцеговине.
Након 1995. Република Српска је, без помоћи страних
донација у оној мјери у којој је у тој помоћи уживао други ентитет, доживјела
значајан привредни и друштвени напредак, али никад није успјела у пуној мјери
искористити своје потенцијале због централизма из Сарајева и његових српских
присташа. Република Српска је нпр., перманентно била оштећена расподјелом
прихода од ПДВ-а, неисплаћивањем пензија њених грађана који су своје пензије
зарадили у Федерацији БиХ, издвајањем огромних средстава за функционисање
заједничких институција и финансирање бирократског апарата у Сарајеву од којих
није имала никакве користи, константно је била проглашавана геноцидном
творевином, а свако тражење чистих рачуна и наглашеније истицање српства
сматрало се национализмом и било разлогом за медијски линч од стране федералних
медија. Трансформација великобошњачке у тзв. "грађанску" идеологију,
долазак на власт Златка Лагумџије у ФБиХ на изборима 2010.год. и све што је
након тога услиједило били су довољан аргумент да Српској више није мјесто у
Босни и Херцеговини и да јој је нужно обезбиједити независност и међународни
субјективитет. Ослабљен интерес међународне заједнице, све интензивније
присуство руске спољне политике на Балкану, те замор представника Европске
уније константним опструкцијама Сарајева у процесу европских интеграција,
створили су једну сасвим другу климу у БиХ, а Републици Српској омогућили да на
изборима 2006., 2010., и 2014. године изабере власт која је зауставила процесе
преноса надлежности на ниво БиХ, те јој вратила пољуљани понос и достојанство.
Када је на изборима 2006. године у Републици Српској побиједио СНСД на челу са
Милорадом Додиком, са јасним програмом остварења пуног суверенитета Републике
Српске, због опреза и тактичких разлога предлагао се концепт конфедералне Босне
и Херцеговине, државне заједнице два ентитета и три конститутивна народа, те
повратак на изворне дејтонске принципе кроз враћање надлежности које се на нивоу
БиХ покажу као неефикасне, ако се о томе постигне споразум оба ентитета и три
конститутивна народа, но јасно је било да од тога неће бити ништа јер су
Силајџић, а касније и Лагумџија, тражили "државу мултиетничких економских
регија" која би значила још више централизма и још више Сарајева, отворено
пријетећи и оружаним биткама. Република Српска је од јануара 1992.год. полако
крчила свој пут у самосталност - од оснивања преко признавања Републике Српске
Дејтонским споразумом 1995.год. Референдум о самосталности одржала је 9.
јануара 2015.год. Круна тог процеса десила се 14. фебруара исте године око
20:00 часова, кад је Народна скупштина Републике Српске донијела Уставну одлуку
о проглашењу суверене и независне Републике Српске и Декларацију о проглашењу суверене
и независне Републике Српске.
"Рођена је држава Република Српска! Нека јој је
срећан и дуг живот!", ускликнуо је предсједник Народне скупштине Игор
Радојичић након што је прогласио ступање на снагу историјских одлука. Истог
дана, али нешто касније, своју независност прогласили су и кантони са хрватском
већином, што није била случајност. Један ентитет и неколико кантона у оквиру
БиХ, наиме, процес осамостаљења проводили су координисано, а на састанку својих
руководстава у Широком Бријегу 19. јануара 2015.год. договорено је да ће
Република Српска и новоуспостављени ентитет Херцег-Босна независност прогласити
до 15. фебруара. Народна скупштина је стога 10. фебруара започела трајно
засједање на којем је донесено 96 одлука неопходних за живот Српске као независне
државе, попут закона о држављанству Републике Српске, царинској служби и многих
других. Будући да су у бошњачком руководству чак и охрабривали Србе да изађу из
Босне и Херцеговине како би се лакше обрачунали с Херцег-Босном, њој је било
итекако стало да у свему слиједи Републику Српску. Кад су у руководству
Републике Српске дознали да Херцег-Босна намјерава прогласити независност дан
прије крајњег рока, Народна скупштина је 14. фебруара ујутро започела расправу
о Декларацији и Уставној одлуци чије текстове је приредила вишестраначка радна
група на челу с потпредсједницом Скупштине Сњежаном Божић. Она је у свом говору
истакла да федерално уређење Босне и Херцеговине не омогућава рјешавање
државно-правне, политичке и привредне кризе и да међу ентитетима није дошло до
споразума којим би се Босна и Херцеговина преустројила у конфедерацију. Наиме,
Народна скупштина је још 5. новембра 2014.год. донијела Резолуцију о прихватању
поступка за раздруживање Босне и Херцеговине у којој се каже да је Српска
спремна на удруживање са другим ентитетом или другим ентитетима који си
узајамно признају право на опстанак, независност, сувереност, једнакост,
територијални интегритет и међународни субјективитет. Резолуцијом је задан рок
до 28. фебруара до када се мора постићи договор међу ентитетима, након чега је
услиједила серија састанака предсједника најутицајнијих политичких странака,
али без резултата. У Републици Српској се пак разбуктавала побуна дијела
бошњачке мањине уз очигледно уплитање Сарајева, а пале су и прве жртве. Кап
која је прелила чашу било је онемогућавање члану Предсједништва из Републике
Српске Небојши Радмановићу да 21. новембра 2014.год. преузме мјесто
предсједавајућег Предсједништва БиХ, чиме су грубо прекршена права Републике
Српске. То је био додатан повод Српској да више не чека с одлуком о расписивању
републичког референдума.
"Не можемо више подржавати живот у заједничкој
држави у којој постоји непрекидна притајена и јавна агресија, патолошка мржња и
злоћа према свему изворно српском, у државној заједници у којој смо суочени с
узастопним пријетњама употребе силе, како оне заједничке тако и илегалне у
облику бунтовништва и тероризма. Ми не можемо остајати у таквој заједници која
толерише насилно отимање надлежности и ресурса Републике Српске, у таквој
заједници која својом политиком не осигурава да плодови рада наших људи буду
прије свега у интересу њихових породица и њихове отаџбине. Ми не можемо трпити
стање у којем босанскохерцеговачка заједница постаје заштитником оних који се
не мире са слободом, демократијом и сувереношћу Српске", рекао је Додик у
свом говору 14. фебруара. Он је подсјетио и на стотине милиона КМ дугова ФБиХ
према Републици Српској, блокираних инвестиција усљед опструкција представника
ФБиХ у заједничким органима, кориштења процеса европских интеграција зарад
нагомилавања администрације у Сарајеву, а оштро је критиковао и доскоро
предсједавајућег Предсједништва БиХ Жељка Комшића, "тобожњег представника
Хрвата", који је неколико дана прије у Бриселу рекао да би распадом Босне
и Херцеговине настале државе које би биле онеспособљене да буду истински
демократске и европске и представљале темпирану бомбу у срцу Европе. Додик је
изразио разумијевање за забринутост земаља чланица Европске Уније и САД-а
стањем у Босни и Херцеговини, али поручио је да руководство Српске ипак у првом
реду мора водити рачуна о сопственим националним интересима и подсјетио да
Босна и Херцеговина се никад није остварила као држава нити ће то икад бити.
"С нескривеним задовољством и поносом обзнањујемо
цијелом свијету суверену вољу народâ и грађана Републике да се данашњим даном
Република Српска проглашава независном и сувереном државом, те позивамо све
владе и парламенте свих држава да прихвате и признају чин наше слободне одлуке,
чин слободе којим још једна политичка заједница жели да постане пуноправан члан
међународне заједнице слободног свијета", рекао је Додик на крају говора,
дочекан бурним аплаузом народних посланика. Проглашењем независности Српска,
међутим, није дефинитивно затворила врата споразуму о стварању савеза суверених
држава, па је Додик најавио да ће се такав споразум за почетак успоставити са
Херцег-Босном, што се ипак није десило. Нити независност Српске није одмах у
потпуности ступила на снагу, што је Додик јасно нагласио.
"Наиме, с обзиром на унутрашње и међународне
околности, проглашена независност не може бити тренутна на свим подручјима
унутрашњег и међународног живота. Процес раздруживања трајаће на неким
подручјима данима, на некима мјесецима, а на некима можда годину, двије",
појаснио је Додик, споменувши питање статуса оружаних снага БиХ, подјеле права
и обавеза и међународног признања.
Народна скупштина је, иначе, Декларацију, која је свечани
текст, донијела једногласно, док су се уставној одлуци успротивили посланици
ПДП-а и ДП-а којима је засметало што се у њој говори да Српска покреће поступак
раздруживања, али не и удруживања. Је ли у питању био жал за Босном и
Херцеговином или жеља да се блажим формулацијама избјегне оружана реакција из
ФБиХ може се и данас расправљати, но у сваком случају остало је упамћено да су
ПДП и ДП гласали против независности Српске, што им политички противници и
данас по потреби набијају на нос.
Након што је 15. фебруара дошло до спорадичних сукоба
између полиције Републике Српске и полиције Кантона Сарајево, у рјешење спора у
БиХ укључила се и Европска Унија, па је 21. фебруара дошло до обуставе сукоба,
те је договорено да се на одлуке од 14. фебруара стави мораторијум и да се у
року од три мјесеца покуша постићи међуентитетски договор. Међутим, договор је
био још даљи него прије, што није зауставило Републику Српску на свом путу
према независности. Народна скупштина је стога 12. марта прекинула све
државно-правне везе са другим ентитетом, чиме је Српска напокон постала
независна држава, коју су сљедећих мјесеци признале и друге државе, а након
неколико година и Република Босна и Херцеговина. Тиме су напокон створени
услови да народи и грађани Српске преузму одговорност за вођење сопствене
државе и њезину будућност и развој. Скорим уласком у ЕУ Српска ће након више од
5 година затворити процес свог осамостаљења и позиционирања у удружену Европу
којој цијелим својим бићем припада. Историјски 14. фебруар 2015.год. један је
од најважнијих датума на том дугом и мукотрпном путу.
Текст објављен у Гласу Српске 14. фебруара 2020.год.
Свака сличност са текстом објављеним у хрватском Вјеснику
25.јуна 2011.год. "Самостална Хрватска слави двадесети рођендан", је
случајна:
No comments:
Post a Comment