Thursday, January 3, 2019

Ко је убио 6.012 људи у САД?


У периоду 2012. - 2017. године евидентирано је 148 убистава на подручју Републике Српске, од којих је нерасвијетљено 6 (шест). Проценат расвијетљености убистава у Републици Српској је 96%, гледајући један релативно дужи период од 6 година.

У 2017. години у Републици Српској ниједно убиство није остало нерасвијетљено. Дакле, само за ову годину, проценат расвијетљености убистава у Републици Српској је чак 100%.

Ради поређења, у САД овај проценат за 2017. годину износио је 61,6%. Од 15.657 убистава, која су се у овој години десила у земљи која има најбоље полицијске агенције на свијету и које користе најсавременије полицијске и форензичке методе, нерасвијетљено је остало 6.012 убистава.

И онда се у марту 2018. године дешава случај „Давид Драгичевић". Овај случај доспијева у жижу јавности, свакодневно је праћен од стране медија, протести и пратећи садржај окупирају централни трг у Бањалуци, случај је као посебан разматран и на сједници парламента. Ипак, нисам примијетио у 2017. години да је у САД – 6.012 тргова било окупирано протестима, те да су неки парламенти 6.012 пута засједали и разматрали појединачне случајеве нерасвијетљених убистава, те да је формирано 6.012 анкетних одбора који су анализирали рад полицијских органа у расвјетљавању случаја. Питање је да ли је и 6.012 пута дошло до понављања обдукционих и токсиколошких анализа, те да је оштећеној страни дата 6.012 пута могућност да бира полицијске тимове који ће водити истрагу. Чисто сумњам да се баш свих 6.012 пута због нерасвијетљених убистава у САД посумњало да су извршиоци сами полицајци, а да су саучесници људи из врха полиције, министри, па чак и водеће политичке личности у земљи.

Питања су сљедећа, а уважавајући бол коју је претрпила породица, али ми као политичари морамо та питања поставити: да ли ће од овог случаја свако нерасвијетљено убиство у Републици Српској ићи на трг и у парламент? Да ли ће се убудуће сматрати да је у свако нерасвијетљено убиство умијешана полиција и политички врх? Да ли ће надаље свако нерасвијетљено убиство у години избора постати доминантна политичка тема у односу на друге теме, као што су: инфраструктура, плате, пензије, здравствена заштита, образовање, национална питања, итд.?

С друге стране, протести на Тргу Крајине су оквалификовани као својеврсна "обојена револуција", у коју су, поред опозиције, умијешане и стране амбасаде и невладине организације.

Нисам сигуран у то да је циљ протеста на тргу била насилна смјена власти – револуција, али оно што је важно напоменути, да покрет „Правда за Давида" посједује све елементе ненасилне револуције (такође разрађене у књизи бившег отпораша Срђе Поповића), које се дешавају у парламентарним демократијама у којима се одржавају фер и транспарентни избори, а које имају за циљ - умањење шанси појединих кандидата (који су на власти) за побједу на изборима. Сви овакви покрети имају једну заједничку црту: истицање у први план теме која ће остварити медијски и друштвени притисак на бираче који ће их навести да гласају емотивно, а не рационално. Да на њихову одлуку на изборима утиче појединачни случај, а не лепеза политичких тема и понуда на политичком тржишту. Да гласају из бијеса и у афекту, а не на бази процјене која политичка опција ће моћи најбоље да рјешава проблеме за које они иначе мисле да су важни и који се најдиректније тичу њихових живота.

Покрет „Правда за Давида" је попримио јасне политичке димензије: пробосански курс, полемика са политичким личностима, ставови по питању државног уређења, реформе полиције, Сребренице и сл. Даље, концепт те организације са њеном структуром и специфичним ритуалом на тргу је развијен очигледно узимајући у обзир једну чињеницу: Бања Лука је изразито ниско конфесионална средина, чак само 10% Бањалучана редовно посјећује цркву. Али сваки човјек има исконску потребу да буде дио вјерујуће заједнице и да се подвргава одређеном ритуалу, подређујући своје понашање и свијест опште прихваћеној процедури, симболима, порукама и иконографији. Тако је велики број грађана духовно инфициран нечим што би се могло окарактерисати као супституција за религију, јер само тако је било могуће одржати континуитет и интензитет протеста и окупљања. Ове елементе је међу првима препознао интернет портал Фронтал у тексту: https://www.frontal.rs/politika-vjere-u-ime-oca-i-djakca/

Колико пута смо чули аргументе и поруке: „зар немаш емпатије?", „стави се у Даворову улогу, да ли ћеш тако мислити?", „ко је убио Давида?" (како бих ја то могао знати?), „дођи на трг па ћеш онда имати другачији став", „они који не долазе на трг и протесте су нељуди", и сл. Непрекидно понављање питања и порука са неколико циљева: наметање осјећања стида било коме ко се двоуми у вези покрета и преиспитује поруке са трга, притисак на друге грађане да дођу на трг и прођу процес „иницијације", дехуманизација пасивних грађана, као и оних који не подржавају покрет или неке његове елементе.

Вратимо се на почетак. За мене можда најопаснија порука је сљедећа: „нека нађу убице и грађани ће отићи са трга". Да ли то значи да би у САД – 6.012 протеста у само једној години (који се нису десили) трајало све док се не пронађу убице? Једна од карактеристика ненасилних револуција је неограничени рок трајања. Дакле, постоји могућност да покрет „Правда за Давида" неће никад престати да постоји. Чак и ако случај буде расвијетљен, питање је да ли ће породица бити задовољна у том случају, па и у случају епилога на суду, јер су небројено пута таргетирани „саучесници" (а не извршиоци убиства), а то су Драган Лукач, Жељка Цвијановић и Милорад Додик. Дакле, покрет има неограничен рок трајања, покрет је политички обојен и покрет све више пред своје присталице поставља јасне политичке циљеве.

Важно је напоменути да је за овакве покрете, у Бањалуци и Републици Српској, већ успостављена значајна обавјештајно-медијска инфраструктура. Блогери, интернет портали, телевизије, маркетиншке агенције. Постоји низ могућих случајева пропуста или неефикасности државних институција или органа у рјешавању проблема грађана, који се могу фабриковати до импозантних случајева који могу добити потребну медијску пажњу, и што је најважније - утицати на емотивни (а не рационални) став код бирача. То могу бити питања из сфере урбанизма (као нпр. „Парк је наш"), здравствене заштите (угрожен живот или здравље пропустима у лијечењу), премлаћивање новинара или опозиционих политичара („Стоп крвавим кошуљама" у Србији). Укратко, теме које могу бити важне за лако продријети до емоција бирача могу бити: живот, здравље, животни простор, угрожавање слобода (политичких и медијских). Утиче се на осјећај угрожености свих грађана („правда за сву нашу дјецу"), и њиховог живота и здравља, развијање осјећаја тјескобе, немоћи и бесперспективности.

За крај. Расвјетљавање случаја „Давид Драгичевић" је важно за Републику Српску, као и сваког другог случаја, али увијек ће бити нерасвијетљених случајева или случајева чије расвјетљавање траје. Нажалост. Увијек (у будућности сигурно мање) ће бити пропуста полиције у том процесу, неспретних и брзоплетих конференција за штампу и квалификација случаја. Али то не значи да се некога хтјело „криминализовати", да је полиција учествовала у злочину, те да су у томе учествовале и политичке личности. О томе је говорио и адвокат Анто Нобило, кога је ангажовала породица, и на крају, кад се упознао са случајем, изјавио: „...нико га (Давида Драгичевића) није силовао, нико га није масакрирао, није убијен у згради МУП-а, није завјера полицијско-тужилачких органа да би се убио 21-годишњи дјечак, то није истина."


Оно што је за Републику Српску важно је да грађани учествују у политичком животу и гласају рационално на изборима и да доносе одлуке хладне главе. Да анализирају које партије имају људе који могу остварити резултате и да могу свеобухватно сагледати стање у друштву, те раздвојити успјешне политике од неуспјешних.

2 comments:

  1. This comment has been removed by a blog administrator.

    ReplyDelete
  2. This comment has been removed by a blog administrator.

    ReplyDelete