Шта је заједничко Сребреници и Стоцу?
Сребреница је мали подрињски градић који за Бошњаке има симболичку улогу због злочина који се тамо десио 1995. године. У Сребреници су већина Срби, као што су у Стоцу већина Хрвати.
Пођимо прво од Сребренице. У овој општини регистровано је око 9.000 бирача, од којих је више од 6.000 српске националности. Да би намирили "разлику", Емир Суљагић и политички лидери бошњачких странака започели су 2012. године кампању „Гласаћу за Сребреницу“ организоване регистрације Бошњака за предстојеће локалне изборе, у којој су били ангажовани многи, од Владе Федерације БиХ преко бошњачких политичких странака до Исламске заједнице и такозваних студената, а која је имала за циљ привлачење 5.000 нових бирача. На изборима 2012. године, захваљујући једном таквом изборном инжењерингу, побиједио је Ћамил Дураковић.
Ове године није било такве кампање, највише захваљујући прописима БиХ и Републике Српске и активностима нашег МУП-а који нису дозволили да се врше фиктивне пријаве мјеста пребивалишта. Зато је, у међусобном препуцавању, Емир Суљагић 20. септембра ове године упитао Ћамила Дураковића: "Може ли Дураковић данас, двије седмице пред изборе рећи какав ће бити резултат избора 2. октобра? Јер, једини списак који занима мене, а и овај народ, јесте бирачки списак и одговор на питање колико на том списку има Дураковићевих, а колико гласача Младена Грујичића." Он, али и свако ко је разумио проблематику избора у Сребреници, је тада знао да ће Ћамил Дураковић изгубити.
Али ту не стаје прича. Исти Суљагић, након пораза Ћамила Дураковића, написао је 12. октобра да је прије избора Дураковићу изложио план: "Бошњачки чланови Општинске изборне комисије и бирачких одбора би неколико дана пред изборе поднијели оставке, не би било могуће извршити примопредају бирачког материјала, дошло би до кризе донекле сличне оној коју Драган Човић већ годинама производи у Мостару, али би то била и криза у којој пробосанске странке имају начелника и већину у локалној скупштини. Саопштио сам тај приједлог Дураковићу први пут пред његов одлазак у Њујорк. С презиром је одбио ту идеју."
Сада прелазимо на проблем Стоца. Градић у Херцеговини који има хрватску већину, али због блокаде изборног процеса у Мостару, бошњачке политичке партије су вршиле масовну регистрацију бошњачких гласача из Мостара (који тамо не гласају) у Столац. Када су схватили да, и поред тога, не могу побиједити хрватског кандидата, Салмир Каплан, бошњачки кандидат за начелника општине, физички је напао и повриједио предсједника општинске изборне комисије Ивана Перића. Још горе је прошао члан бирачког одбора столачког бирачког мјеста Подград 2 Марио Рагуж који је хоспитализован у Свеучилишној клиничкој болници Мостар и смјештен је у Јединицу за интензивну његу. На тај начин, избори у Стоцу, у којима је готово извјесна била побједа хрватског кандидата, спријечени су, и одгођени до даљњег.
Шта је заједничко у ова два случаја? Превара, подвала, инжењеринг. Силовање изборног процеса и демократије које се огледа у пререгистрацији бирача, тако да на одлуку о томе ко ће вршити општинску власт утичу они који у тој општини не живе, и не дијеле судбину оних који живе, а који ће бити сурово прегласани. Најгоре од свега је што се то ради јавно и отворено, што то раде (или се ради под њиховим благословом) истакнути политичари, владини службеници, новинари. Да ли су тога свјесни? Шта је порука Србима и Хрватима?
2.септембра 2011. године написао сам текст под називом "Ничија земља":
Подсјетио бих се сљедећих реченица:
"Живимо у земљи са којом се поистовјећује само један народ, и то онај најбројнији. Нашој земљи недостаје лидерсто јер најбројнији народ није спреман и није у стању да се договара, да прихвата потребе и захтјеве других, да попушта. Народ који би требао бити лидер у нашој земљи подстиче раздоре и нестабилности у политичким заједницама друга два народа. Народ који није успио да постигне своју унутрашњу стабилност, штавише генерише нестабилност међу другима, није у стању да води ову земљу. Народ који тражи од страних земаља да рјешавају унутрашње проблеме наше земље, највише подрива сопствену земљу са којом се највише поистовјећује. Народ који се труди да свијету покаже стање у нашој земљи лошим, те друге народе оптужује за непостизање унутрашњег договора и стабилности, највећи је непријатељ наше земље.
Ова земља нема будућност, јер у њој не постоји лидерство које може генерисати стабилност. Ова земља је једна несрећна земља, једно друштво осуђено на неуспјех, једна породица која се распада... јер немамо довољно снаге, а ни поноса, да сами рјешавамо своје проблеме."
И данас ћу потписати сваку реченицу овог текста.
No comments:
Post a Comment