Нагомилани и горуће

Недавно је мој твит о опозицији у Републици Српској (која "бавећи се афером `папак` упорно скреће пажњу јавности са горућих економско-социјалних тема") изазвао опречне емоције и ставове. Прије свега, треба рећи да опозиција губи сваку битку с Милорадом Додиком у креирању и лансирању тема у јавности Републике Српске, и ово је још један аутогол, још ако се узме да је форензичко вјештачење контроверзног аудио снимка правно неупотребљиво.

Наравно да је мој твит садржавао мало шале и мало ироније, али што га више исмијавају (добио сам много одговора из Федерације БиХ), долазим у искушење да га прогласим потпуно озбиљним. Али не зато што опозиција афером "папак" скреће пажњу јавности са "горућих економско-социјалних тема" (има ли испразније флоскуле од ове?!), већ што скреће пажњу јавности са сопствене немоћи да дā икакву смислену стратегију, или барем одговор (сем испразне критике), рјешавања "нагомиланих економско-социјалних проблема" (наводници не због тога што их нема, већ зато што је ово још испразнија флоскула од прве).

Паде ми на памет једна моја колумна из 2010. године, управо онда кад смо доносили Закон о референдуму и грађанској иницијативи у Републици Српској:

Мени најбљутавија теза башчаршијске политичке елите и оних који себе зову опозицијом у Републици Српској, је теза да се Милорад Додик и СНСД баве референдумом и националистичком реториком јер немају одговора на нагомилане проблеме грађана и јер нису испунили обећања из 2006.год.

 

Мада је ова теза већ виђена милион пута у покушају дисквалификације политичких противника, дакле ништа ново и оригинално, мора се признати да је теза прилично вјешто осмишљена, јер најбољи начин да некога прикажете неспособним је да покажете да се избјегава суочити са стварношћу и својим обавезама.

 

Углавном, грађани су „слуђени“ новинским чланцима и телевизијским емисијама и темама које се не баве њиховим проблемима, и за то су криви политичари и власт, а никако новинари или опозиција. Да на истој, посебној сједници НС РС кад се разматрао Закон о референдуму и грађанским иницијативама, и на редовној 35.-ој сједници, која се одржавала прије и послије ове посебне, на дневном реду нису били закони о гарантном фонду, о школовању и стипендирању младих талената, о високом образовању, о научно-истраживачкој дјелатности, о одузимању имовине стечене извршењем кривичног дјела, о општем управном поступку, о полицијским службеницима, као и стратегије развоја образовања и културе, итд., итд., помислио бих и ја да власт прави представу с циљем слуђивања бирача.

 

Да ли се стиче утисак у јавности да се власт не бави економским темама и проблемима грађана због тога што:

а) медији овим темама не посвећују довољно простора иако се налазе на дневном реду органа власти,

б) опозиција овим темама не придаје довољно пажње, а онда нису привлачне ни медијима, јер нема конфликта власти и опозиције, толико привлачног за медије,

в) грађане не интересују властити проблеми?

 

Теза под а) није далеко од стварности, и немам намјеру да критикујем медије, будући да на малом тржишту новине не могу постићи велики тираж, а телевизијске куће велику гледаност, па обликују и профилишу теме које допиру до највећег броја грађана, при чему крупна политичка питања (уставне промјене, референдум, одбрана Српства и Републике Српске...) изазивају највећу пажњу јавности.

 

Ни теза под б) није за одбацити, поготово кад имамо опозицију која нпр. предлаже амандмане на буџет на терет повећања оквира буџета, а онда код ребаланса за пар мјесеци оптужује Владу да је нереално планирала буџет, или кад најзначајније амандмане који најзначајније мијењају предложене законе и остале акте предлаже управо позиција, тј. странке које чине власт у Републици Српској.

Теза под в) дјелује сулудо, и више се чини да је питање реторичко, и постављено да се на њега насмијемо, али могуће је да постоје грађани који неке опште интересе, колектива у којем живе, стратешке интересе Републике Српске стављају испред својих личних интереса, иако ће свако разуман рећи да су задовољни грађани најважнији стратешки интерес сваке друштвене заједнице.

Бљутавости нема краја када о проблемима грађана говоре они што продаше 551 предузеће и 10 банака за биједних 20-ак милиона КМ готовине и 160-ак милиона КМ старе девизне штедње, мање него што се добило за старо гвожђе у Рафинерији, или они што високом јавном потрошњом у ФБиХ и избјегавањем суочавања са стварношћу, политичком и економском, пријете да одведу у политички и економски суноврат и ФБиХ и БиХ.

 

Можда најзлонамјернија теза „народ је гладан“, долази најчешће од оних за чијег је вакта народ био још гладнији, и она је крајње једноставна, и крајње опасна за оног ко би је негирао, јер народ никада неће живјети добро, барем онолико добро с колико би био срећан. Али народ треба и мора из дана у дан да живи боље, и свака власт се треба егзактно оцијенити колико је томе допринијела.

 
Наравно да одбрана уставне позиције, ентитетског гласања и ресурса којима управља РС се не може тек тако одвојити од економске стварности и проблема грађана, и о томе се могу написати не само колумне, него и књиге и докторске дисертације.

Накнадна памет опозиције и шта су говорили о Закону о јавном реду и миру прошле године

Закон о јавном реду и миру изазвао је бројне полемике у јавности. Гажење грађанских слобода, и права на мишљење и став, медијска репресија...?! Ја бих рекао вјештачки изазвана криза и беспотребна "вика и вриска", да цитирам сам закон. Друштвене мреже: света крава слободе говора или плодно тло за говор мржње, подстрекавање насиља, истраживање руда и губљење времена?! Слобода је привилегија, али и одговорност.

У овом закону је проблематизовано то што се проширује појам јавног мјеста, па се каже "Јавно мјесто, у смислу овог закона, јесте и свако друго мјесто на којем је почињен прекршај, а посљедица је наступила на јавном мјесту." Друштвене мреже се нигдје не спомињу (у закону), а ако се на њих и мислило, мора наступити посљедица (у смислу кршења јавног реда и мира) на јавном мјесту, како би се кршење јавног реда и мира на друштвеним мрежама могло санкционисати.

Посланици опозиције су демонстративно напустили скупштинску салу током дискусије о приједлогу закона. Али шта су радили прошле године када се дискутовало о нацрту?! Из стенограма се може видјети да они уопште нису обратили пажњу на оно што је за њих данас спорно, или уопште нису читали закон.

Сједница Одбора за европске интеграције и регионалну сарадњу је посебна прича. На исту је предсједник Одбора Бранислав Бореновић позвао медије, којима је обећао да ће тражити повлачење Закона о ЈРиМ из процедуре. Онда поменути закон није предложио у дневни ред сједнице Одбора. Кад смо завршили законе (акте), под тачком разматрања изјава о усклађености оних закона који су непримјењиви с аспекта acquis communautaire, предложио је закључак да Влада повуче Закон о ЈРиМ из процедуре. Закључак није прошао. Да је прошао, не би био обавезујући за Владу. Новинари чекали два и по сата џабе. Да је у јулу прошле године на сједници Одбора (на којој није присуствовао), код разматрања нацрта закона предложио да се до форме приједлога закона исти усклади са директивама и конвенцијама које он наведе, да је у пленуму тада дискутовао (а није) и указао на проблем неусклађености закона са EU acquis, да је на сједници Одбора предложио Закон о ЈРиМ у дневни ред, а ми одбили, могао бих прихватити критику. Али овако, три пропуштене прилике и једно јаукање.

Углавном, на 35.сједници НС РС, у јулу 2014. године, кад се расправљало о нацрту закона, из редова опозиције смо могли чути двије дискусије из СДС-а (Дарко Бањац и Костадин Васић), ниједну дискусију из ПДП-а, и ниједну дискусију из НДП-а. Предсједник Одбора за безбједност Ненад Стевандић није присуствовао расправи, као ни предсједник Одбора за европске интеграције и регионалну сарадњу Бранислав Бореновић. У наставку, извод из стенограма са дискусијама два посланика опозиције који јесу дискутовали о закону:

ПРЕДСЈЕДНИК РАДОЈИЧИЋ

Хвала, 

Безбједност, од безбједности никад никога нема, ја ћу тражити од њих да се распусте, јер сваки пут ја читам извјештај. 

Одбор за безбједности је на својој сједници одржаној 30. јуна разматрао Нацрт закона о јавном реду и миру.

Сједници су присуствовали: Стевандић, којег опет нема, Краљевић, Тадић, Глухаковић, Ђерић и Гламочак, одсутан Милан Ковач.

Образложење поднио Радислав Јовичић, министар Унутрашњих послова. Након проведене расправе у којој су учествовали чланови Одбора, Одбор је усвојио став, да су испуњени услови да се нацрт закона о јавном реду и миру разматра на 35. сједници. 

Отварамо расправу.

Дарко Бањац.

ДАРКО БАЊАЦ

Уважени предсједниче НС, потпредсједници, колегице и колеге народни посланици, поштовани чланови Владе Републике Српске.

Као што је у образложењу за доношење Закона о јавном реду и миру, образложењено да је нови закона предложен у нацрту из разлога, што је велики број чланова измјењен допуњени, и нови чланови су стављаени у закон, и то је разлог за доношење новог закона. С тим се апсолутно слажем. Лично сматрам да Закон о јавном реду и миру, треба да обухвати што већи број понашања који се могу подевести под прекршаје, јер са промјенама савременог живота мијењају се и различите врсте прекршаја. 

Кроз закон о јавном реду и миру проћићу у смислу, пошто је ријеч о нацрту и желим дати неке сугестије, односно желим дати совј лични допринос и наравно СДС-а, у изради приједлога закона о јавном реду и миру.

Па сходно томе, намјерно ћу прочитати члан 2. став 2. ''Прекршајима јавног реда и мира сматрају се: прекршаји против функционисања државних органа и јавних служби, прекршаји против интереса малољетника и других категорија лица и остали прекршаји јавног реда и мира који су учињени на јавном мјесту''.

Видјећете из мог излагања зашто сам то урадио.

Оно што хоћу да кажем, јесте да поново понављам овај закон, овај закон је свеобухватан, и моја сугестије на закон јесте – да кад се врши класификација поједних прекршаја требало би да се обрати пажња на тежину прекршаја на основу тога да се изврши класификација прекршаја. Тежина прекршаја у самом смислу ријечи може се одређивати и казном, новчаном казном, односно заштитном мјером која је прописана.

у овом случјау у члану 7. и 8. пркршаји су дефинисани, свађа, вриск, непрстојно понашање у члану 7. и у члану 8. вријеђање, нема ништа против тога, али предлагач треба да обрати пажњу, да покуша да неке ствари конкретизује и да самњи ову опширност, која је написана из разлога што различито поимање, вријеђање, личне угрожености, може се различито за свакго грађанина и за поједине средине, и због тога треба да се на то обрати пажња.

Што се тиче новачних казни, сада се враћам управа на став 2. члана 2. управо који сам прочитао, ријеч је о различитом распону и пропису различитих казни, за поједине прекршаје а зависно од тежине прекршаја. 

Па имамо случај да у члану 12. гдије се наводи туча и физички напад, прописана је новчана казна од 400 до 1200 марака, а у категорији основни пркршаји јавног реда и мира налази се и врачање гдје је казна за тај прекршај прописана од 500 до 1500 марака, а прочитаћу намјерно овај став 1. члан 20. ''Ко се бави врачањем, прорицањем судбине или сличним обмањивањем, или ко објављује огласе, пропагира или на други начин грађане позива или подстиче да се подвргну врачању или прорицању судбине, или ко у врачању на било који начин помаже лицу које се бави тим активностима, казниће се новчаном казном од 500 КМ до 1.500 КМ.

Лично сматрам да туча и физички напад не могу бити изједначени, а поготово да врачање треба да буде тежи прекршај о туче и физичког напада. А по казни која је прописана врачање или гледање у длан, гледање у шољицу, гледање из гра, ако је на јавном мјесту, а дефинисано је јавно мјесто у члану 2. кроз ставове, шта је онда у том случјау све то може п редстављати овај прекршај. Ја знам да је дат распон казни, али је такође минимална казна која се може прописати за врчање је 500 за тучу 400 КМ:

На то се мора обратити пажња, имам осјећај да кад је вршена класификација прекрашаја, сад да не пролазим кроз све прекршаје могао бих набрајати, и упоређивати различите прекрашаје, узео сам симптоматичне прекршаје јер знам да ће ово запарати ухо и вама и уваженим министрима, послнаицима, врачање и туча, физички напад и тд.

Треба обратити пажњу да санкције које се прописују, не прписују на оснвоу тога, за ово би могло овако, а за ово оваквуи казну прописати, а не на основу статистичких података да ли има ефкета на те случај, као што је образложено у обраложењима за доношење закона и класификација појединих прекршаја које имамо овдје у прилогу, како саставни дио овог нацрта закона, него треба се видјети сама тежина прекршаја, можда некоме за врачање кад га три пута казните по 1500 марака, није много, али тежина тог прекршаја и тежина прекршаја који има исти распон казни, односно мањи распон, чак, а мањи ниво доње границе казне, нису у суштини иста тежина прекршаја.

Сада долази став 2. члана 2. који сам прочитао ви сте сами рекли, начин тежине прекршаја кад сте тамо набрајали, па сад долазимо до групе прекршаја који се односе на прекршаје функционисања државних органа и јавних служби, гдје се каже, ометање државних орагна, привредних друштава и других лица у вршењу јавних служби је такође један од прекршаја у члану 24. предвиђена је казна од 500 до 1500 марака, понављам још једном, већа штета за прекршај овај него за неке поједине друге прекршаје, које може наступити по друштво, по поједино физичко и правно лице. Из тих разлога, дајем сугестијму да у приједлога закона, прекршаје извршите класификацију прекршаја на основу предвиђене казне, не на основу статистичких података, уколико је потребно за неке преркашаје изрећи веће врсте казне, онда смањите распон казне, немојте ставити од 500 до 1500 КМ, него ставите од 500 до 1000, али је несхватљиво да за тежи прекршај имате мањи распон казне, гдје је казна најмања казна која се може изрећи је 400 КМ:

Прекршај против интереа малољетника и осталих категорија лица, такође прекршаји који по тежини могу бити изазвати много веће последице него прекршаји које сам мало прије навео, и то је моја сугестија предлагачу.

Оно што такође хоћу да кажем и моја лична импресија јесте у члану 34. 

Схватам, један сам од људи који сматра да децетрализација и већа овлаштења локалаих заједница треба да постоје поготово поједина овлаштења локланих заједница који се тичу њихових природних ресурса, односно кориштење природних ресурса, на територијама локалних заједница, јер сматрамо један сам од људи који сматра да треба дати више могућности учешћа локалне заједнице у одлучивању код креирања кориштења природних богастава тих локланих заједица. Међутим, овдје је ријеч о законској регулативи. Свјестан сам да такође поједина девијантна понашања или поједина понашања која се могу се подвести као прекршај по овом закону не могу бити обухваћена овим законом сва, и од различитости појединих локалних заједица и појединих категорија становиштва, локалне заједнице су ближе становиштву, односно да је основ функција локалних заједница, у односу на републички ниво 70% већа, гдје грађани остварују своја права и то овлаштење не терба укидати.

Међутим, не треба ни дати овлаштење, апсолутно овлаштење локланим заједницама због управо тих различитости, а сада да ме погрешно не разумијете и националне различитости, јер поједини симбли можда некога вријеђају, а некога не вријеђају, на то треба обратити пажњу и да локлана заједница, онда ја знам да то мора бити усклађено са позитивно правним прописима, али по мени је увјек спријечити, него неке ствари испраљати, да не кажем лијечити.

Тако сматрам да скупштине треба да имају, односно своје учешће у указивању на поједина понашања која могу бити прекршаји, и могу представљати прекршаје, али да то треба да постоји одређено ограничење. Јер ипак законску материју, пребацити у јендом диејлу на подзаконске акте, и ако то има доста случајева у позитивном праву и позитивно правним прописима Републике Српске треба на неки начин када је ријеч о оваквим законима, исто као што нема везе што је ово закон о јавном реду и миру, имамо и кривични закон и поједина кривична дјела, треба ограничити на законодавства односно републички ниво, у овом случају конкретно на највиши законодавни орган Народну скупштину Републике Српске.

Ја предлажем, односно вама дајем сугестију, да члан 34. који гласи: Скупштине градова и општина могу својим одлукама, у складу са чл. 1. и 2. овог закона, а ви ако занте да је опширно тамо постављено, значи, има велику ширину, прописати и друге прекршаје јавног реда и мира који нису прописани овим законом.

Тако стоји у овом закону, сматрам да овдје треба додати ''уз прибављену сагласност надлежног органа''.

Зашто кажем намјерно надлежног органа није спорно да то буде МУП или неки други орган неко друго министарство, или кроз одвор овог законодавног органа, односно НС Републике Српске и наравно потребно је више него видљиво додати нови став, који би ишаи у смјеру да та сагласност може бити дата или ускраћена у року од 15 дана, јер тиме ми обавезујемо тај надлежни орган да то не разамтра по 6 мјесеци, или годину дана, у име клуба није спорно, обавезујемо га да то ријеши у што скоријем року, јер постоји могућност неког девијантног понашња које може угрожвати, нећу рећи безбједности људи, али може угрожавати понашања и одређене активности на нивоу локалне заједнице.

Значи покушао сам да својим сугестијама приједлозима дамо допринос, прије свега као СДС и ја лично као посланик СДС-а овом закону, волио бих да на овоме обратите пажњу, јер је ово материја која ће бити, материја овог закона и овај закон ће бити примјењиван на читавој територији Репбулике Српске директно усмјерена према грађаниам Републике Српске, и у образложењима, сам прочитао да се позивате на сатистичке податке, али основ оваквог једног закона, као што је основ кривичног закона тежина, како кривичног дјела, у овом случају тежина прекршаја, односно тежина одређеног понашања појединог лица који може да изазове одређене последице, по мени последица појединог понашања у случају како сте ви навели, нећу поново давати примјер који сам дао, је много мања од последице која може да се деси код неког прекршаја као што је туча или физички напад и остало. И на основу тога да одмјеравате казне, а да стастички подаци вама могу служити на распон казни које дајте судовима, које изричу ту казну, односно надлежним органима који изричу ту казну јер у том случају ви на један такав начин усмјеравате самим тим и кажњавање појединих прекршаја. Надам се да смо дали.…

(није уклопљено)

...

ПРЕДСЈЕДНИК РАДОЈИЧИЋ

Хвала, колега Васић изволите.

КОСТАДИН ВАСИЋ

Хвала господине предсједниче, нисам имао намјеру, али ево покушаћу само неколико ствари да сугеришем предлагачу, колега Бањац и Душица су већину ствари рекли, генерално гледајући значи, потребан нам је овај закон, као и већа овлаштења овлаштеним службеним лицима, јер је понашање одређених група људи, веома споран. Али сад сам само мало у дилеми везано за распоне, ових казни, и висина с обзиром на економску ситуацију и финансијско стање и народа и грађана Републике Српске.

Али овај закон је и прављен за оне који га крше, то се подразумјева, али морамо увјек узимати у обзир у каквом су нам стању грађани да би могли спојити добро с корисним.

Кренућу од краја, значи сложио би сед да се не понављамо, везано за овај члан 34. заиста без обзира колико ко кога волио, коју локлану заједницу, колико ко био у власти, али не можемо на овај начин рјешавати ове ствари и о стављати недоречено. Значи, дајемо одлуке скупштина добијају снагу закона. То је заиста недопустиво, значи не можемо допустити, рекао сам и оградио се, без обзира гдје ко врши власти. Морамо до приједлога звакона, ово засита добор обрадити и прецизно позционирати, јер не могу СО, ви знате какво нам је стање у одређеним општинама и шта све могу да донесу и да имају већу снагу од закона, то је недопуствио.

Кад анализирамо одређене чланове, члан 7. па се каж, у другом дијелу ''..ношењем или истицањем симбола, слика, цртежа или текстова, непристојног, увредљивог или узнемиравајућег садржаја и другим непристојним или дрским понашањем, казниће се новчаном казном од 100 КМ до 300 КМ.''

Ово је заиста у најмању руку споран, члан, значи, коме је шта штетно, ево ја рецимо могу да кажем, шта некоме је, можда је Рамизу двоглави орао, нешто што је недопуствио, и може да се жали, или мени застава БиХ, односно ратне заставе БиХ, да се жалим, ко ће се казнити тиме. Улазимо у нешто гдје нема краја, или ова ситуација у Андрић граду, требало је пола људи казнити, јер се нама не свиђа оно што сте ви носили оне симболе. Значи, то је један дио, значи други члан 8. каже: ''Ко грубим вријеђањем другог лица или другим безобзирним понашањем изазове осјећање физичке угрожености или узнемирености грађана, казниће се новчаном казном од 200КМ до 800 КМ''. Два без душе, један без пара, не без главе него без пара, ко ће коме доказати, кад два сједоцак кажу јесте вријеђао, а он у ствари није. Зиста широк појам, и тешко да се.

Дакле, члан 12. слажем се са онима који су рекли, ''ко нарушава јавни ред и мир изазивањем, подстрекавањем, учествовањем у тучи или физичким нападом на другога, казниће се новчаном казном од 400 КМ до 1.200 КМ.''

Ја бих овдје дјелова репресивно и доњу границу, слажем се потуно с казном, али можда и доњу границу подићи, ево то је на вама.

Даље, каже, члан 15. ''Ко нарушава мир других на јавном мјесту у времену од 15.00 до 17.00 часова и од 22.00 до 06.00 часова извођењем музичких и других садржаја, коришћењем музичких инструмената, радио и телевизијских пријемника и других звучних уређаја, као и механичких извора буке и звучних сигнала (мотора и сл.), казниће се новчаном казном од 400КМ до 1.200 КМ.''

Ево питам предлагача – шта ће се десити ако не, ми то морамо превести на најобичнији језик, ако неко од 15 до 17 часова реже моторном пилом дрва? И пријави га неко, значи врло спорно, имамо ситауцију, гдје од 22 часа музике, то је хасо по локалнима, и по МЗ, ја сам живи свједок ту нема ко кога не пријављује. 

Полиција је у жестокој дилеми када излази везано за ове ствари. Јесте ли ваш сигурни да у 22 часа, с обзиорм да локални морају да раде, и морају да људи зараде како би платили дражви обавезе. 

И заиста вас молим, значи, да размислите око тога.

Каже став 3. члана 15. ''Одговорно лице у привредном друштву и другом правном лицу казниће се за прекршај из става 1. овог члана новчаном казном од 500 КМ до 1.300 КМ.''

Мали локали, када ви казнте неког малог угоститеља са 1000 КМ, он само може после тога затворити тај локал. Јер га је једва и отворио. С друге стране погледајте ко конзумира опојну дрогу, или да не набрајам, казниће се од 1000 до 1500 КМ.

Исти распон казне и за дрогу или за гатање, не могуће, имамо овдје врло спроних чланова везано за казне. Слажем се да неке морају бити драстичне, али исто тако неке морају бити мало блаже. 

Члан 25. став 1. ''Ко при промету алкохолних пића која се троше на лицу мјеста даје алкохолна пића очигледно пијаном лицу, малољетнику, итд, … казниће се новчаном казном од 400КМ до 1.200 КМ.

Овдје у пракси, значи слушајте пажљиво, јер је везано за ради и МУП-а и полицајаца на терену. Очигледно пијаном лицу, овдје смо имали конкренто неких случјаева у Б ијељини, гдје изађу полицијаци на терен и уђу у локал, и казне некога од 400 до 1200 марака, каже, човјек прешао из другог локала, да ли је он био у полупијаном или пијаном стању, откуд зна конобар узео човјек пиће, полицајац ушао, алкотестирао га и казни га, конобара или правно лице, са 1200 марака. Ја сам имао такав случај, гдје сам обио код начелника центра, и обично суд кад дођете, не зна шта да ради, једноставно упозори тог, како ће неко знати, нема конобар дрегер да алкотестира госте, да би знао да ли је у виднопијаном стању. Могу ли ја послати своја два колега видно пијана у локал, човјека којег не волим, и реци узмите пиће, и онда назове полицајца свог колеги и рећи им идите алкотестирајте тог и тог газду, значи, врло, врло споран члан. 

Значи, врло, врло споран члан, причам вам из праксе, јер се сусрећемо на терену са проблемима страховитим. Полицајци имају проблема с тим и кажете још казниће се и одговорно лице, знчи газда локална од 500 до 1300 КМ, а подстичемо наводно неко предузетништво итд, итд. Морамо бити мало опрезнији, кад се ради о овим стварима. Ево литимично сам само прошао кроз одређене чланова, желећи само да укажем на неке проблеме који сусрећемо у спровођењу овог закона, али ево имао времена до приједлога закона, можемо то измјенити поправити и дати даље на обраду. Захваљујем.

Фридрих Еберт сценарио "Функционална централизована држава" и ескалација насиља у БиХ

Ових дана неки медији су поново актуелизовали пројекат Фридрих Еберт фондације из 2011. године - „Босна и Херцеговина 2025: Сценарији могућег развоја догађаја“. У Републици Српској се истиче важним само један од пет сценарија - „Дисолуција“. Наводи се као, ето, једна њемачка фондација (и то љевичарска) заговара такав један сценарио. Пошто сам учествовао у овом пројекту, а недавно смо могли видјети шта се дешава у Федерацији БиХ, сматрам да ми у Републици Српској требамо обратити пажњу на један други сценарио - „Функционална централизирана држава“.

Много је у јавности било неразумијевања везано за овај пројекат. Само ћу цитирати издавача, на полеђини публикације се каже:“Циљ ове публикације није да донесе предложак за поступање доносиоцима одлука, него да понуди додатну вриједност континуираној дебати пружањем једног неконвенционалног погледа на могућа и вјероватна кретања у земљи.“ Представници Фондације су овај пројекат схватили као интелектуалну вјежбу. Међутим, нису је као такву схватили сви учесници, нити сви медији у земљи. Неки учесници из Федерације БиХ се нису могли помирити са тим да сценарио „Дисолуција“ уопште постоји у публикацији. Медији су, опет, на баш тај сценарио обратили највише пажње.

У свјетлу најновијих догађаја и протеста у Федерацији БиХ, социјалног бунта који је добио и политичку позадину, на свом фејсбук профилу написао сам сљедећи статус:“Ми у Републици Српској прижељкујемо отцјепљење од БиХ и припајање Србији, али није баш да смо сигурни да ће нас то економски препородити. С друге стране, Бошњаци у Федерацији чврсто вјерују да би унитарна БиХ имала двоцифрени раст БДП-а и рјешење свих нагомиланих социјалних проблема. Што нема везе с реалношћу. Зато ће тамо сваки социјални бунт имати политичку и идеолошку позадину. Све док им њихови политичари не кажу истину, свако испољавање социјалног незадовољства у другом ентитету пријетња је за стабилност ове земље.“

И не само то. Из сценарија који ћу приложити „Функционална централизирана држава“, види се да учесници „из различитих друштвених сфера“ из групе која је радила на том сценарију, а који су махом били из Федерације БиХ, сматрају да се до оваквог уређења БиХ може доћи искључиво насиљем и страном војном интервенцијом. Оно што томе претходи су:

-         социјални немири, изазвани незапосленошћу, пропадањем система социјалне заштите, те свеукупним сиромаштвом;

-         међуетничко насиље, изазвано националистичком реториком, шовинизмом и мржњом, а подстакнуто говором политичких партија и медија у земљи;

-         напади на повратнике у обама ентитетима, формирање паравојних група и избијање оружаних сукоба.

Једна од степеница која води оваквом сценарију је одлука о одржавању референдума о отцјепљењу Републике Српске од Босне и Херцеговине. Индиректно пријетња, али и оправдање за могуће насиље које може бити испровоцирано дисолуцијом земље.

Ево и ја желим да дам свој допринос „континуираној дебати“, и скренем пажњу на то шта нам све може доћи из „већег БХ ентитета“, и која је методологија успостављања централизоване државе, тј. укидања Републике Српске, тј. испуњења бошњачког националног циља.

Функционална централизирана држава

Године 2025. Босна и Херцеговина је функционална централизирана држава и чланица Европске уније. Централизирани политички систем, успостављен након насилних сукоба и касније међународне војне интервенције, омогућио је поједностављење процеса доношења одлука, што је резултирало политичким, економским и реформама правосуђа. Закони о људским правима се проводе, економија напредује, стопа незапослености опада а социјална кохезија јача.

Ситуација у Босни и Херцеговини се погоршавала из године у годину. До 2015. године економија земље била је на најнижој тачки. Незапосленост, пропадање система социјалне заштите те свеукупно сиромаштво изазвали су масовне социјалне немире. Показало се да је дисфункционалан и сложен политички систем главна препрека у процесу еуроатлантских интеграција. Након избора одржаних 2010. године, и након изузетно дугог кашњења у формирању државне владе, опћи избори 2014. године су били још већа катастрофа у погледу изградње стабилне политичке коалиције на ентитетском и државном нивоу. Националистичка реторика, шовинизам и мржња, потакнути говором политичких партија и медија у земљи, покренули су спорадичне акте међуетничког насиља чији је циљ био скренути пажњу са све горе економске ситуације, непостојања развојних стратегија и огромне незапослености.

Године 2015. сусједна Хрватска је већ пуноправна чланица ЕУ-а, а Србија је у завршној фази процеса кандидатуре. Међутим, због замора од проширења унутар Европске уније, приступање Србије је стављено на чекање, што је изазвало незадовољство њених грађана и дестабилизирало политичку ситуацију у земљи, посебно због захтјева за већом аутономијом Војводине и Санџака, али и због још увијек неријешеног питања Косова.

До краја те године политичке елите у БиХ још увијек нису успјеле формирати државну владу, што је довело до кулминације незадовољства. У исто вријеме, међународна заједница је инсистирала на уставним промјенама које би ојачале државне надлежности, а што је било неприхватљиво за политичке странке у Републици Српској. Политичари из Републике Српске су тврдили да застој у спречавању економског развоја и подривање политичке стабилности утјечу и на државу и на ентитете. Није постојала заједничка државна економска стратегија, а фискална политика је изазивала незадовољство, поготово када се радило о расподјели пореза и средстава с државног нивоа ентитетима и Брчко Дистрикту. Политичари из РС-а представљали су то као још један разлог зашто је, по њиховом мишљењу, Босна и Херцеговина као држава неодржива. Стога су донијели одлуку о одржавању референдума о отцјепљењу Републике Српске од Босне и Херцеговине. Реакције из Федерације биле су масовне и с тенденцијом да прерасту у насиље, јер се референдум доживљавао као објава рата.

На почетку 2016. године све три етничке групе су се мобилизирале, потакнуте убрзаном кулминацијом етничких напетости, непријатељским и отворено агресивним јавним говором, који су медији подржавали и проводили. Чести напади на повратнике у обама ентитетима, формирање паравојних група и избијање оружаних сукоба запријетили су да ће ескалирати у грађански рат. Ескалација насиља потакнула је НАТО да покрене војну интервенцију. Брза реакција међународне заједнице била је резултат научених лекција из прошлости, поготово грешака почињених у Босни и Херцеговини у периоду 1992-­1995. Сврха мисије није била само смирити сукоб, већ и коначно стабилизирати стање у региону стварањем функционалног државног оквира. Након година рада с бројним институцијама и представницима 14 различитих власти, ЕУ и остатак међународне заједнице заузели су се за централизирану државу како би олакшали комуникацију и сарадњу с властима и учинили их бржим и ефикаснијим. Србија се снажно успротивила интервенцији, тврдећи да су угрожени интереси Срба у Босни и Херцеговини, али је након снажног политичког притиска међународне заједнице одустала од свог противљења.

Циљ те мисије није био само смирити  сукоб, него и одузети власт етаблираним етничким политичким елитама, од којих је већина била на власти још од рата. Након смиривања на терену, међународна заједница је сазвала националну скупштину, коју су чинили представници цивилног друштва, академске заједнице, синдиката и различитих друштвених група, како би се измијенио устав и изабрала пријелазна влада.

Извршен је притисак на политичаре да усвоје устав којим се Босна и Херцеговина дефинира као централизирана држава с уграђеним механизмима за заштиту против било какве врсте дискриминације. Нови устав, усвојен крајем 2016. године, дефинирао је све људе у Босни и Херцеговини као грађане с једнаким правима и индивидуалним слободама, док је политички систем био тако конципиран да га чине један предсједник, једна јака централна влада, дводомни парламент и опћине. Међутим, донесен је и нови изборни закон како би се заштитила етничка и мањинска права кроз примјену принципа ротације мандата на свим нивоима између трију највећих етничких група и осталих. Тиме је спријечена било каква могућност блокаде функционирања државе и изборних превара у будућности.

Након што су опћи избори 2017. године донијели нове политичке елите, које су се појавиле у периоду од годину дана након пријелазне владе као резултат интензивног лобирања међународних актера присутних у босанскохерцеговачком друштву, међународна заједница сачинила је економски план сличан чувеном „Маршаловом плану“, којим се јачају инфраструктура, запошљавање и економија. То је резултирало попуштањем етничких напетости услијед знатног побољшања квалитета живота и животног стандарда за грађане БиХ. Нова државна структура омогућила је стварање јединствене и снажне економске политике и одрживе развојне стратегије, које су, у комбинацији с пакетом законских реформи, створиле стабилну климу за директна страна улагања. Смањење гломазне администрације, значајне субвенције и програми подршке домаћим предузећима резултирали су стабилним и сталним растом домаће привреде – на велико задовољство грађана БиХ и међународне заједнице. Регионална сарадња је додатно побољшана, а земља је постигла значајан напредак према еуроатлантским интеграцијама, уз помоћ својих сусједа Хрватске и Србије – које су сада обје чланице ЕУ-­а.

БиХ је стекла статус кандидата за приступање ЕУ у 2019. години и постала њеном чланицом у јануару 2025. Стабилно политичко и социјално окружење у земљи позитивно је утјецало на цијели регион.