Friday, July 5, 2024

Столац, Радимља, Милорадовићи и Храбрени


Столац, мјесто које има више српских цркава, споменика и културне баштине него Срба. Ктитор манастира Житомислић, Милисав Милорадовић Храбрен, који се помиње крајем 16. вијека, потицао је из тада већ готово два вијека старе породице Милорадовића Храбрена, чије је братство живјело у подручју столачких Дубрава и Храсна. 


Јачању војног и економског утицаја Милорадовића, по свему судећи допринијела је бројност и положај сточарског племена Храбрена којем су припадали. Родоначелник породице, Стјепан Милорадовић, познат је од 1416. године из неког сукоба са Дубровчанима. Не знамо кад је живио Милорад. 


За освјетљавање историје Милорадовића Храбрена, помажу и споменици њихове градитељске дјелатности: породична некропола на Радимљи (гдје су вјероватно сахрањивани и остали Храбрени), комплекс цркве са гробовима и двије судачке столице код цркве Св. Петра и Павла у Ошанићима. „А се сто воеводе Стипана Милорадовића, а понови га воевода Петар син му", натпис је на каменој столици у Ошанићима. 


Под каменом плочом код цркве сахрањен је 1505. године Петров син Радосав. Сахрањивани су углавном на Радимљи. Породичне везе добро открива познати стећак: „сие лежи добри Радое, син воеводе Стјепана на својој баштини на Батногах си билиг постави на ме брат мои воевода Петар". Радосава, Петровог сина, насљеђује Радоје, који 1534. године обнавља цркву Св. Николе на Тријебњу. Патрилинеарни род Храбрена је и генетски профилисан помоћу Y-днк истраживања, историјских извора, предања, итд. Заједнички предак овог сточарског племена је вјероватно имао Y-днк мутације (подгране најчешће српске мутације I2-PH908) Y177200 и Y103938 (https://www.yfull.com/tree/I-Y177200/) од којих је млађа стара око 900 година.

Милорадовићи су низводна Y232679 и њој вјероватно припадају потомци Милорада, који је могао бити не тако давни предак Стјепана Милорадовића и живио у 13. вијеку. Потврђени носиоци ове Y-днк мутације су неке од муслиманских и српских дубравских породица са предањима о поријеклу од Милорадовића. Узводна Y177200/Y103938 грана се дијели на три гране, што није једини случај код грана те старости, а што нам говори да је држава Стефана Немање поставила добре основе за стабилан демографски раст. Ја припадам низводној грани Y106496/Y108847/Y99196, која је рођачка Милорадовића. Мој мушки предак савременик Стјепана Милорадовића Храбрена, био му је вјероватно даљи рођак, могуће у 5. или 6. кољену. Вјероватно су се међусобно познавали. Мој мушки предак, који је био савременик Радосава сахрањеног у Ошанићима, из неког разлога је имао велики број мушких потомака. Ниједан од нас који смо његови потврђени потомци, није рођен у Херцеговини. Ширењу његове мушке лозе погодовале су миграције и експанзија српског православног становништва штокавског ијекавског говора у подручја Босанске Крајине и околине Добоја у 16. вијеку.

Wednesday, February 28, 2024

Српски одговор на сепаратистичко насиље и институционални хаос


Обиљежавање 28. фебруара, дана кад је донешен први Устав Републике Српске је тим важније, јер је и Дејтонским споразумом потврђен уставно-правни континуитет Републике Српске. Треба рећи и да су прије избијања сукоба у БиХ, Срби основали Народну скупштину 24. октобра 1991. године, Републику Српску 9. јануара сљедеће године, донијели свој први Устав на данашњи дан те 1992. године, али и да је Радован Караџић претходно ставио свој потпис на Кутиљеров мировни план. Овим поступцима Срби су показали да, на њихово заобилажење у доношењу одлука и на сепаратистичке тежње од стране друга два народа, су имали мирољубив, цивилизован и институционалан одговор.

Прије свега ми смо имали право да учествујемо у одлуци о томе у којој држави хоћемо да живимо, а са југословенским опредјељењем ми смо били легалисти, дочим су други били сепаратисти. Друго, ми нисмо смјели да будемо прегласавани, нити у скупштини Босне и Херцеговине, нити на нелегалном и неуставном референдуму 1. марта, а што се коси и са основним принципима ЗАВНОБиХ-а, на који се Бошњаци тако здушно позивају. Треће, наш институционални одговор био је мирољубив и у складу са међународним правом и Повељом Уједињених нација. Четврто, сукоби у БиХ почињу убиствима Срба и злочинима над нашим народом, од убиства српског свата на Башчаршији преко злочина у Сијековцу код Брода и Доњем Маловану код Купреса и даље, што оружани отпор Срба чини оправданим.

С друге стране, Муслимани и Хрвати су тражили издвајање БиХ из Југославије, што је било противно тадашњем Уставу СФРЈ, дакле нелегално, а будући да је један конститутивни народ у СР БиХ био против тога, онда и нелегитимно. Током доношења одлука, Срби су константно прегласавани и заобилажена је њихова воља, која је била уставно-правна чињеница и обавеза. Даље, једна од страна – Муслимани, преко свог представника Алије Изетбеговића, одбила је понуђени мировни споразум и тиме се опредијелила за рат и сукобе. Инсистирање на нелегалном референдуму, скоро па истовремено почевши са убиствима и прогоном Срба, а чији починиоци нису кажњени, говори о томе да та и таква каснија тзв. Република Босна и Херцеговина, није имала своје утемељење у уставу и праву, већ на кршењу устава и закона, сепаратистичком насиљу и институционалном хаосу.

Обиљежавање 1. марта као дана независности није ни легално. Без обзира на одлуке Уставног суда БиХ, које прегласавањем Срба могу рећи да је црно једнако бијело и обрнуто, јасно је да Дејтонски споразум у Анексу 4 наводи које су надлежности институција БиХ, и да ту нема празника, па ни одредбе Устава БиХ које говоре о континуитету са претходном државом не важе, јер важе само ако су у складу са Уставом, а Устав не види празнике као заједничку надлежност ентитета. Један примјер: у Уставу Републике Српске постоји основ за уређивање својинских и облигационих односа, па Република Српска има још увијек на снази закон о облигационим односима из бивше државе СФРЈ, који је чак и наша Народна скупштина неколико пута мијењала. То је могла радити јер је тај континуитет у складу са Уставом БиХ, а јесте у складу управо из разлога што својински и облигациони основи нису наведени у Уставу БиХ, а тамо пише да све што тамо није наведено – припада ентитетима.

Thursday, January 4, 2024

9. јануар - симбол слободе

 

9. јануар као Дан Републике је важан из правног, историјског и симболичког значаја, а његову важност додатно потврђују сви они који хоће да га оспоре. Управо из тог разлога се треба одупријети покушајима његовог укидања, а Српска ће одбраном 9. јануара додатно потврдити свој интегритет, слободу и самопоштовање. 

Дан Републике Српске је годишњица зачетка настанка Републике Српске као државе која је призната у Дејтону и као таква наставила да постоји као ентитет у оквиру Босне и Херцеговине. То је дан који се десио у миру, није непосредно проузроковао рат ни сукобе, нешто касније српски представници су прихватили мировни план који су муслимански представници одбили, али што је најважније, тај дан је проузрокован покушајима изоловања и елиминације српских представника у институцијама БиХ из одлучивања, што према међународном праву представља довољан основ за стварање језгра будуће државности српског народа на овом простору. 

Међутим, иако се често наводи као разлог његовог оспоравања оно што се дешавало у ратним сукобима, Уставни суд БиХ га је оспорио због свог вјерског карактера, којег он заправо и нема. И да јесте вјерски, то би би био први празник у историји Европе који је оспорио неки суд због свог вјерског карактера. У скоро свим европским државама имамо празнике вјерског карактера, само у Републици Српској то није дозвољено, тим прије што званичи назив празника не укључује вјерски предзнак - Свети Стефан. Аргумент пред Уставним судом је била позивница за обиљежавање која садржи и сатницу литургије са почетком у 9.00 часова. 

Међутим, ту долазимо до контроверзи и идентитетских противрјечности Бошњака, народа чији су представници и покренули поступак оспоравања овог празника, јер има вјерски карактер. Колико год се уздали у Твртка I Котроманића, наводно босанског краља, забиљежено је да се истом свецу Светом Стефану он моли. Ово је још један доказ да у изградњи идентитета Бошњака једина константа је заправо негирање српског, а заправо њиховог претходног, идентитета. Дакле не ваља светац којем се моли краљ који је "отац нације". 

Заправо и тај краљ словенског имена, српских коријена и хришћанске вјере ваља само због тога што је краљ Босне, а коју настоје да присвоје само за себе. Зато је прослављању 9. јануара подједнако важно сачувати и српски идентитет Босне и Котроманића, тј. не дати другима да узму оно што нам вијековима припада. Да бисмо сачували 9. јануар, ми морамо сачувати себе, и обратно. 

Једно не може без другога и подједнако је важно сачувати га правно, али и свечано обиљежити оно што нас издваја од других и што нас покреће на добра дјела, јер то што је Свети Стефан први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником, из колективног система вриједности постаје и индивидуална карактеристика нашег човјека, а то је да је спреман на жртву ради општег добра. 

У данашње вријеме јачања егоизма и индивидуализма, које намеће либерални капитализам и глобализација, којем се Република Српска опире, важно је очувати и колективистичке вриједности, јер само оне могу трајно сачувати народе, државе и друштва.

Thursday, November 16, 2023

Можда је Дино за ЕУ, али Елмедин се залаже да остану ОХР и стране судије

 

Елмедин Конаковић треба да се јасно опредијели да ли је за отварање преговора и даље приступање БиХ Европској Унији, а не да се надобудним критиковањем Милорада Додика (https://avaz.ba/vijesti/bih/867189/konakovic-nebuloze-koje-slusamo-od-dodika-dokazuju-da-on-o-ekonomiji-nema-pojma) лажно приказује европејцем.

Прије пар дана смо га могли чути да није спреман видјети леђа ОХР-у и страним судијама у Уставном суду БиХ, а што је неспојиво не само са даљим кретањем БиХ према ЕУ, већ уопште са карактером БиХ као независне и суверене земље.

Истина је заправо да босанско-херцеговачки муслимани, тј. Бошњаци, никад нису били заинтересовани за Европску Унију, осим ако то кретање њима није омогућавало стварање унитарне и централизоване БиХ у којој би доминирали у односу на Србе и Хрвате. Њихове политичке елите никад нису биле заинтересоване за истинске реформе које омогућавају усклађивање политичког и правног система БиХ са Европском Унијом, те усвајање свих правних, политичких и демократских стандарда ЕУ. За стварни посао европских интеграција бошњачке политичке елите се никад нису хтјеле ознојити, али су зато увијек опструисале заживљавање механизма координације.

И сада слушамо Дину, који је иначе дипломирао на Факултету спорта и тјелесног одгоја у Сарајеву на Одсјеку за менаџмент у спорту, како Додику држи предавање о економији, и каква је спољнотрговинска размјена БиХ са неким земљама ЕУ. Међутим, ниједан од 14 приоритета се не бави питањима спољне трговине, али има један који се бави одласком страних судија из Уставног суда БиХ. И тај услов Елмедин није спреман прихватити.

Милорад Додик никад није оспорио економске везе и размјену са Европском Унијом, које иначе не зависе ни од Дине, ни од Елмедина, а ни од тјелесног одгоја и спортског менаџмента. Али јесте критиковао досљедност и искреност њених званичника према БиХ. Као министар иностраних послова, Дино би требао да се потруди да БиХ у реду за Европску Унију буде барем испред ратом захваћене и политички и економски девастиране Украјине. Али кад Додик упути разумне критике Европској Унији, па ево и као човјек који је урадио пуно на томе да се поједини услови испуне, критикује га и држи му предавања Елмедин, али не из тјелесног одгоја и менаџмента у спорту, што би се дало очекивати, већ гле чуда - из економије.

Министре Конаковићу, престаните држати предавања и опредијелите се који Конаковић ради за БиХ, а који за своју котлину. Дино или Елмедин.

Wednesday, November 15, 2023

Некролог мом дједу Милану (17.04.2022. године)


Пробудио ме јутрос ороз бабе Лозове, а онда је залајао шарпланинац Бени.

Доручковали смо јаја, сланине, пршута и киселог млијека. Код оваца смо играли шаха и читали џепна издања књига. Ишли смо код Чаркића да јашемо кобилу Тонку. Играчке су нам биле остатци од летава и греда. Купили смо сијено на планинском зраку, враћали се у град снажни, здрави и румени.

Хвала ти Диде, за распусте у Бравску, за дјетињство безбрижно и срећно. Хвала ти за сваки посао и задатак. Хвала за сваку похвалу и признање. Хвала за стрпљење и труд. И за онај џепарац на растанку и ријечи „немојте шта замјерити“.

Били смо дјеца и нисмо знали. Нисмо знали чије су у Гарчевцу рушевине од кућа. Зашто су у пољу гориле појате и у њима људи. Зашто је име школе по Триви Гароњи, а зашто су пјесме о Глиши Раци. Шта се десило са твојим оцем, сестрама и браћом. Црне твоје руке, поцрниле од сунца и живота, стварале су и градиле срећу за твоју Саву, дјецу и унучад.

Твоје дјетињство су прекидале болести, рат и страдања. Твоје Бравско није било Бравско игре, задовољства и доживљаја. Твоје Бравско је теби доносило бол, тугу и патњу, али је доносило и радост и живот. Ти си борац за слободу и срећу, коју си изборио и донио свима нама.

Ти си борац у тишини, домаћин без здравица, херој без аплауза, вјерник без иконе.

Тврдоглав и строг, честит и поносан, храбар и луд. Што би рекла Сава, гори си нег` дјеца.

Волио бих још једном. Да се окупимо ми твоја унучад и у ходнику заиграмо магарца. И да чопамо у кућарку тек испечено јање. Да се послије покупљеног сијена напијемо хладне воде с Гарчевца.

Волио бих још једном да се насмијем твом хумору. Ријетко али откачено знао си испричати виц, о кобили Лили и лугарској сили, или рећи „де баби упали свјетло да баба види спавати“. Драго нам је било да и од нас има неко гори.

Човјек је везан за земљу. Говорио си да су у оном рату ударили душмани, ми их побиједили и вратили се на земљу. У овом рату отишли смо са земље. Тешко ти је пало што си напустио Бравско, тада си потрпао ствари на трактор и рекао „домовино, како те остављам!“

Сада нажалост знамо да нећеш радити стар и немоћан у башти. Нећеш сикирати маму и ујаке што са преко 90 година радиш на сунцу. Глава куће и стуб породице постао си рано. Читав живот борац и домаћин. Ни до посљедњег дана ниси се помирио да неко мора сад да брине о теби. Мораћемо од сада сами Диде.

Мораћемо од сада сами Диде. Дјетињство је званично престало твојим одласком. Отишло је Бравско, као сунце што залази, што би рекао дид Јово „за ту кућу тамо“. Отишао је читав један свијет, утрнуо, остају само успомене. Нема више ни кућа да за њих зађе сунце. Оно сада залази на западу.

Хвала ти Диде. Посљедњи поздрав Диде. Поздрави Бравско и баку Саву. Кад дођеш у рај, не мора се сво сијено из долине покупити. Мало и одмори. Поздрави Бравско и баку Саву. Поздрави оца Милу и мајку Деву. И браћу Душана, Никицу, Драгу и Владу. Сестре Госпаву и Мару. Посебно поздрави оне који нису дочекали дјетињство или нису имали дјецу или унучад да га проживе срећно као ми. Ми смо га проживјели за све њих. И на томе ти још једном хвала. И немој шта замјерити.

Wednesday, May 3, 2023

Говор на конференцији о мултиполарности

We live in a world with many different races, religions, ideologies, cultures and heritage. In order to establish order and international law with the institutions that maintain it, the fact that there are different religions, economic systems and political arrangements in the world must be recognized, and that there are no universal truths or universal models. In his book The Clash of Civilizations, Huntington says: 

Every civilization sees itself as the center of the world and writes its history as the central drama of human history. This has been perhaps even more true of the West than of other cultures. Such monocivilizational viewpoints, however, have decreasing relevance and usefulness in a multicivilizational world. Scholars of civilizations have long recognized this truism. In 1918 Spengler denounced the myopic view of history prevailing in the West with its neat division into ancient, medieval, and modern phases relevant only to the West. It is necessary, he said, to replace this "Ptolemaic approach to history" with a Copernican one and to substitute for the "empty figment of one linear history, the drama of a number of mighty cultures." A few decades later Toynbee castigated the "parochialism and impertinence" of the West manifested in the "egocentric illusions" that the world revolved around it, that there was an "unchanging East," and that "progress" was inevitable. 

The UN system is the result of joint struggle of democratic forces during the Second World War against the fascist forces and principles that have emerged as a result of this ideology. 

However, the exclusivity and self-confidence of the Nazis regarding the system they created and which they tried to spread to other parts of Europe and the world by force, did not disappear with the collapse of Germany in World War II. We have forgotten that most genocides in the world were committed by countries and peoples of Western civilization, who spread their influence with physical force and weapons. As Huntington says: 

The key to the Westerners' success in creating the first truly global empires between 1500 and 1750 depended upon precisely those improvements in the ability to wage war which have been termed 'the military revolution." The expansion of the West was also facilitated by the superiority in organization, discipline, and training of its troops and subsequently by the superior weapons, transport, logistics, and medical services resulting from its leadership in the Industrial Revolution. The West won the world not by the superiority of its ideas or values or religion (to which few members of other civilizations were converted) but rather by its superiority in applying organized violence. Westerners often forget this fact; non-Westerners never do. 

The war in Bosnia and Herzegovina, like the breakup of Yugoslavia, was partly caused by the pressures and interests of some Western powers, but it was stopped with the mediation of the USA. The Dayton Accords have been highly successful at bringing a durable peace to BiH, largely because the democratic constitutional system they established respects the rights of BiH’s two Entities and three constituent peoples. 

The BiH Constitution’s mechanisms protecting the interests of the Constituent Peoples and the Entities mean that legislation on a contentious issue must be the product of negotiations and  consensus building rather than the dictate of a bare majority. 

Unfortunately, some elements of the international community fail to appreciate the importance of the Dayton principles for BiH’s future stability and success, and so they continue to undermine the Dayton system and build more centralized structure. The Office of the High Representative (OHR) is an ad hoc international institution responsible for overseeing implementation of civilian aspects of the Peace Agreement, but High Representatives claimed dictatorial authority over BiH that conflicts with their strictly limited responsibilities laid out in Annex 10 of the Dayton Accords. 

The Peace Implementation Council, established by the Peace Implementation Conference held in London on December 8-9, 1995, to mobilise international support for the Agreement, in 1997 extended powers of the OHR, to act as they judge necessary to implement the Dayton Accords. But High Representatives have interpreted these powers to mean imposing substantial legislation and even annulling constitutional court decisions. The so-called Bonn Powers further empowered the High Representative to adopt binding decisions and remove public officials from office. Neither the Peace Implementation Council -an ad hoc group of countries with no legal authority over BiH- nor the UN Security Council have ever bestowed on the High Representative legal authority beyond its mandate under the Dayton Accords. Over the years, successive High Representatives have acted illegally as colonial viceroys and worked aggressively to replace the highly decentralized BiH mandated by the BiH Constitution with the unitary state that was the Bosniak Muslim army’s wartime goal. 

On 27 May 2021, a western majority of the ambassadors representing members of the PIC Steering Board purported to appoint German politician Christian Schmidt to succeed Valentine Inzko as High Representative. This represents another serious violation of article 41 of Vienna Convention on Diplomatic Relations and the principle of non-interference in internal affairs of a host state. Mr. Schmidt’s purported appointment is entirely illegitimate, because there is no legal basis for the PIC Steering Board or a majority thereof to appoint a new High Representative. Neither the Dayton Accords nor the UN Security Council granted the PIC or its steering board any such authority. 

 

Neither China nor Russia supported the appointment of Christian Schmidt. No high representative in the history of Bosnia and Herzegovina was from either China or Russia. They were from Austria, Germany, the United Kingdom, Sweden and Slovakia. 

The Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina have nine members: six members from Bosnia and Hercegovina and three foreign members selected by the President of the European Court of Human Rights. Never selected any Russian. In many important decisions, two Bosniak Muslim together with 3 foreign members, outvoted two Serbs and two Croats, thus violating the Dayton principles and the adopting the decisions which undermine constitutional provisions of BiH. Three foreign members were supposed to be removed more than five years after the initial appointment of judges, but still remained 28 years after the end of the war. 

In this and other cases, there was a unilateral, voluntaristic and violent approach in the implementation of the Dayton Agreement by the Western countries, but it is still a treaty of international law, and its implementation should involve equally great powers, with the participation of the United Nations. 

The consequence of this is that the countries that had the most interference in internal affairs in BiH: USA, UK and Germany, with their biased acts and decisions, undermined the trust between peoples, reduced the possibilities for reaching an agreement and brought BiH to a state of permanent political crisis. The political viewpoint and modus operandi in Sarajevo, among Bosniak-Muslim politicians, is that for any failure to reach an agreement, the way out is sought in the imposition of a solution by the High Representative. 

We see such examples all over the world. Because of all this, and we can learn from the example of Bosnia and Herzegovina, we need to work on the affirmation of international law, the restoration of the authority of international institutions, the restoration of the balance between the great powers and other countries and trust in mutual agreement and compromise. 

Tuesday, January 10, 2023

Бијес и љутња су у очима зависти

На дан 9.-ог јануара се присјећамо ријечи и молитава Твртка I Котроманића, „краља Србљем, Босне, Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња и осталим", а који се Светом Стефану молио ријечима:

“Веома је пријатно прослављати Тебе како доликује и истинском вјером и овом, дакле побожном и радосном ријечју обратити се Теби, о првомучениче Христов Стефане. Ти се, пак, за оне што те каменоваху мољаше говорећи: “Господе, не узми им ово за гријех, јер не знају шта чине”. Тога ради, о многострадалниче, као што си се молио за оне што Те каменоваху – још више се моли Владици мојему Христу Богу за онога који Ти се увијек моли, призива Те и признаје Те за страдалника Христова и који сва добра дјела чини у Господу Богу својему, призивајући Тебе у помоћ, јер Твојим мољењем примих благодат од Господа Бога и удостојен бих вијенца и части и скиптра царскога мојих родитеља светих, ранијих господара српских (господе српске), краљева и царева, да слиједећи животу њихову и правилима царским све недостатке исправљам и управљам у земљама Богом дарованог ми краљевства.“

Хтјели су да је сломе пушком и чизмом у рату, хтјели су и даље хоће да је сломе безакоњем и подвалама у миру. У 9. јануар је уткан наш идентитет, он је симбол њеног настанка, али и нашег отпора. Он је њена и наша веза са Немањићима и Котроманићима. И зато ми имамо шта да славимо. Наши владари су се молили Светом Стефану и стављали његово име испред свога. Неке од њих присвајају и дижу им споменике они који хоће да угасе наш празник. Да би скрпили свој идентитет, узимају дјелиће нашег, а онда још хоће и да га затру. Зато славимо поносни и јер чувамо своје. Нико здравог разума не вјерује у правду Уставног суда БиХ и правне принципе по којима је 9. јануар неуставан. Прегласавањем, а не правом, хтјели су да укину наш празник. Зато славимо поносни и јер вјерујемо у истину и правду.

Славили би и они, да имају своје, али кад би то њихово било само њихово. Пошто немају своје и пошто оно што имају је углавном туђе и отето, онда смета кад славе они што имају своје, који никоме и никада нису отимали. Љепота је у очима посматрача, а бијес и љутња у очима зависти.