Српски одговор на сепаратистичко насиље и институционални хаос

Обиљежавање 28. фебруара, дана кад је донешен први Устав Републике Српске је тим важније, јер је и Дејтонским споразумом потврђен уставно-правни континуитет Републике Српске. Треба рећи и да су прије избијања сукоба у БиХ, Срби основали Народну скупштину 24. октобра 1991. године, Републику Српску 9. јануара сљедеће године, донијели свој први Устав на данашњи дан те 1992. године, али и да је Радован Караџић претходно ставио свој потпис на Кутиљеров мировни план. Овим поступцима Срби су показали да, на њихово заобилажење у доношењу одлука и на сепаратистичке тежње од стране друга два народа, су имали мирољубив, цивилизован и институционалан одговор.

Прије свега ми смо имали право да учествујемо у одлуци о томе у којој држави хоћемо да живимо, а са југословенским опредјељењем ми смо били легалисти, дочим су други били сепаратисти. Друго, ми нисмо смјели да будемо прегласавани, нити у скупштини Босне и Херцеговине, нити на нелегалном и неуставном референдуму 1. марта, а што се коси и са основним принципима ЗАВНОБиХ-а, на који се Бошњаци тако здушно позивају. Треће, наш институционални одговор био је мирољубив и у складу са међународним правом и Повељом Уједињених нација. Четврто, сукоби у БиХ почињу убиствима Срба и злочинима над нашим народом, од убиства српског свата на Башчаршији преко злочина у Сијековцу код Брода и Доњем Маловану код Купреса и даље, што оружани отпор Срба чини оправданим.

С друге стране, Муслимани и Хрвати су тражили издвајање БиХ из Југославије, што је било противно тадашњем Уставу СФРЈ, дакле нелегално, а будући да је један конститутивни народ у СР БиХ био против тога, онда и нелегитимно. Током доношења одлука, Срби су константно прегласавани и заобилажена је њихова воља, која је била уставно-правна чињеница и обавеза. Даље, једна од страна – Муслимани, преко свог представника Алије Изетбеговића, одбила је понуђени мировни споразум и тиме се опредијелила за рат и сукобе. Инсистирање на нелегалном референдуму, скоро па истовремено почевши са убиствима и прогоном Срба, а чији починиоци нису кажњени, говори о томе да та и таква каснија тзв. Република Босна и Херцеговина, није имала своје утемељење у уставу и праву, већ на кршењу устава и закона, сепаратистичком насиљу и институционалном хаосу.

Обиљежавање 1. марта као дана независности није ни легално. Без обзира на одлуке Уставног суда БиХ, које прегласавањем Срба могу рећи да је црно једнако бијело и обрнуто, јасно је да Дејтонски споразум у Анексу 4 наводи које су надлежности институција БиХ, и да ту нема празника, па ни одредбе Устава БиХ које говоре о континуитету са претходном државом не важе, јер важе само ако су у складу са Уставом, а Устав не види празнике као заједничку надлежност ентитета. Један примјер: у Уставу Републике Српске постоји основ за уређивање својинских и облигационих односа, па Република Српска има још увијек на снази закон о облигационим односима из бивше државе СФРЈ, који је чак и наша Народна скупштина неколико пута мијењала. То је могла радити јер је тај континуитет у складу са Уставом БиХ, а јесте у складу управо из разлога што својински и облигациони основи нису наведени у Уставу БиХ, а тамо пише да све што тамо није наведено – припада ентитетима.