Wednesday, May 6, 2009

Највеће добро или најмање зло

Обично нам треба повод да пишемо колумне, добро је кад се колумне пишу без повода, а повод за ову моју колумну је нешто што се десило довољно давно да се не може рећи да је у питању дневнополитичка побуда да се нешто напише.

Наиме, на једној сједници Народне Скупштине РС, посланик и шеф клуба посланика ПДП-а Бранислав Бореновић је оптужио премијера Милорада Додика да је, ваљда у неком неформалном разговору (не могу се сјетити да је било званично), најавио „одстрел“ ПДП-ових кадрова из Владе РС, након изласка ове странке из коалиције СНСД-ДНС-СПРС. Као „немате право“, „њих штити Закон о државним службеницима“, „запослени су конкурсом, отпуштени могу бити искључиво према процедури“, итд...

Немам намјеру критиковати Бореновића и ПДП, а немам ни намјеру хвалити Додика ни СНСД, управо сам одлучио писати о овоме након временске дистанце која даје довољно простора да ствари сагледамо „са стране“.

Бореновић, заправо, ни једног тренутка није помислио о начину на који су толики ПДП-ови кадрови дошли у Владу РС, о толико омраженој корупцији при запошљавању страначких кадрова, од свих медија и јавности осуђиваној пракси удомљавања страначки подобних кадрова, па је ово прозивање једним дијелом био и својеврстан аутогол. Али ја га немам намјеру критиковати, ни њега ни његову странку... Свако доводи своје...

Питање које се поставља је сљедеће: да ли је процес запошљавања државних службеника могуће организовати без ових негативних појава, корупције и страначке пристрасности?! Ако није, да ли је остварен видан напредак у односу на период када је чиновничка функција била насљедна, са оца на сина итд..., када је постојао чиновнички сталеж?! Да ли је запошљавање страначких активиста у државне органе и институције фактор социјалне кохезије и давања шансе друштвено маргинализованим појединцима и групама?!

Посматрајмо овако: процес елитизације друштва неизбјежно доводи до декаденције јер они који су рођени успјешни се не морају никоме доказивати, и кад већ друштвена свијест није у толикој мјери изграђена да у потпуности сузбије корупцију, зашто се згражавати над страначком стегом која је данас практично једини фактор који спрјечава да дјеца насљеђују своје родитеље на позицијама државних службеника, јер ће у комисијама за пријем увијек бити радне колеге?!

Лично, имам аргумент за све оне који мене питају да им помогнем у овоме: који је мој мотив, као човјека који је завршио електротехнику и ради у Рамићима, 12км од стана гдје живи, да помогнем неком да се запосли у Влади, у центру града, са факултетом који сам ја могао завршити жмирећи?!

Али ова дилема нас наводи на низ других:
Да ли увиђати само грешке, или препознавати одређене помаке?!
Да ли у нечему што априори сматрамо лошим, има нечег и доброг?!
Да ли негативизам негативно утиче на спремност на акцију?!
Да ли је критика боља за онога који је критикован него за онога који критикује?!

Дански филозоф Кјеркегор је говорио да је боље изабрати лоше него не изабрати изабрати никако. Велике истине су нам доступне и познате, али кренућемо напријед ако ствари будемо посматрали у контексту малих корака.

Кренућемо напријед ако будемо боље учили из грешака...

Thursday, April 2, 2009

Берзоправократија


Посљедњих седмица, на хрватској телевизији, имамо прилику да гледамо тв серију „Бостонско право“ (Boston legal), која нам, осим очекиваног величања америчког правосуђа, даје и додатну представу о благодетима живота америчких адвоката.

Свака епизода обично заврши у контемплативном надигравању два главна лика, које тумаче Џејмс Спејдер и Виљем Шетнер, познатији ширем аудиторијуму као капетан Кирк из првог серијала Звјезданих стаза. Уз виски и кубанске цигаре, двојица адвоката размјењују опаске и филозофске замисли, углавном глорификујући америчку демократију, па ме подсјете на она два крмка која се питају «има ли живота послије Божића?!».

Да ли је глобална финансијска криза настала јер није повучена јасна граница између финансијског и инвестиционог банкарства, јер се није знало стати са разноразним шпекулацијама у сфери берзанског пословања, или јер је усљед дјеловања неких невидљивих сила дошло вријеме да се овај систем и поредак у свијету замијени новим... мене лично мање интересује. Оно што мене боли је сљедеће: данас људи који стварају, који раде, који се зноје, а чија је стваралачка и енергија, рад и зној предуслов напретка и развоја, немају ону врсту друштвене афирмације и позицију у друштву коју би требали имати. Нема `љеба без мотике – је можда превазиђена максима усљед развоја науке и технологије, али у овом времену добија свој додатни значај...

Никада не треба очекивати да ће приказивање живота чистачица, возача аутобуса, обућара, грађевинских радника или машинских инжењера привући значајнију пажњу публике, али не можемо се не отети утиску да је свеопште присуство глумаца, пјевача, спортиста, доктора, политичара, правника и инвестиционих менаџера у телевизијским емисијама, серијама и филмовима допринијело схватању код млађих нараштаја да само ова занимања подразумијевају друштвено пожељан лајфстајл.

Рећи да су закони понуде и потражње регулатор који људе ипак усмјерава да се баве оним што им обезбјеђује егзистенцију, а не друштвени углед, значило би не схватати чувену реченицу:“Bureaucracy expands to meet the needs of the expanding bureaucracy.” На крају свега трпи друштво, јер нагомилавање бирократије и друштвеног слоја који фактички живи од туђег рада, опет ће се обити о главу онима који стварају, који раде, који се зноје. Усљед грешака инвестиционих менаџера и берзанских мешетара у САД-у, посао губе рудари у рудницима, мајстори и механичари у фабрикама, шљакери по градилиштима, широм свијета...

Очекујмо филмове у којима финансијски шпекуланти спасавају свијет од глобалне финансијске кризе и рецесије и парама добијеним од Обаме враћају наду отпуштеним и обескућеним радницима. Ко преживи причаће...

Вратимо се на почетак приче... Америка је од земље која је била генератор развоја науке, технологије и привреде, постала ксенофобична и ретроградна наказа од државе, која свој утицај у свијету гради на оружју, а свој унутрашњи поредак на чврстом правосуђу, које је од добро устројеног система правне државе који штити грађане, постало сврха самом себи, као што је и новац, од средства плаћања роба и услуга, постао божанство на олтару коме се моле и у кога се заклињу.