Српски одговор на сепаратистичко насиље и институционални хаос

Обиљежавање 28. фебруара, дана кад је донешен први Устав Републике Српске је тим важније, јер је и Дејтонским споразумом потврђен уставно-правни континуитет Републике Српске. Треба рећи и да су прије избијања сукоба у БиХ, Срби основали Народну скупштину 24. октобра 1991. године, Републику Српску 9. јануара сљедеће године, донијели свој први Устав на данашњи дан те 1992. године, али и да је Радован Караџић претходно ставио свој потпис на Кутиљеров мировни план. Овим поступцима Срби су показали да, на њихово заобилажење у доношењу одлука и на сепаратистичке тежње од стране друга два народа, су имали мирољубив, цивилизован и институционалан одговор.

Прије свега ми смо имали право да учествујемо у одлуци о томе у којој држави хоћемо да живимо, а са југословенским опредјељењем ми смо били легалисти, дочим су други били сепаратисти. Друго, ми нисмо смјели да будемо прегласавани, нити у скупштини Босне и Херцеговине, нити на нелегалном и неуставном референдуму 1. марта, а што се коси и са основним принципима ЗАВНОБиХ-а, на који се Бошњаци тако здушно позивају. Треће, наш институционални одговор био је мирољубив и у складу са међународним правом и Повељом Уједињених нација. Четврто, сукоби у БиХ почињу убиствима Срба и злочинима над нашим народом, од убиства српског свата на Башчаршији преко злочина у Сијековцу код Брода и Доњем Маловану код Купреса и даље, што оружани отпор Срба чини оправданим.

С друге стране, Муслимани и Хрвати су тражили издвајање БиХ из Југославије, што је било противно тадашњем Уставу СФРЈ, дакле нелегално, а будући да је један конститутивни народ у СР БиХ био против тога, онда и нелегитимно. Током доношења одлука, Срби су константно прегласавани и заобилажена је њихова воља, која је била уставно-правна чињеница и обавеза. Даље, једна од страна – Муслимани, преко свог представника Алије Изетбеговића, одбила је понуђени мировни споразум и тиме се опредијелила за рат и сукобе. Инсистирање на нелегалном референдуму, скоро па истовремено почевши са убиствима и прогоном Срба, а чији починиоци нису кажњени, говори о томе да та и таква каснија тзв. Република Босна и Херцеговина, није имала своје утемељење у уставу и праву, већ на кршењу устава и закона, сепаратистичком насиљу и институционалном хаосу.

Обиљежавање 1. марта као дана независности није ни легално. Без обзира на одлуке Уставног суда БиХ, које прегласавањем Срба могу рећи да је црно једнако бијело и обрнуто, јасно је да Дејтонски споразум у Анексу 4 наводи које су надлежности институција БиХ, и да ту нема празника, па ни одредбе Устава БиХ које говоре о континуитету са претходном државом не важе, јер важе само ако су у складу са Уставом, а Устав не види празнике као заједничку надлежност ентитета. Један примјер: у Уставу Републике Српске постоји основ за уређивање својинских и облигационих односа, па Република Српска има још увијек на снази закон о облигационим односима из бивше државе СФРЈ, који је чак и наша Народна скупштина неколико пута мијењала. То је могла радити јер је тај континуитет у складу са Уставом БиХ, а јесте у складу управо из разлога што својински и облигациони основи нису наведени у Уставу БиХ, а тамо пише да све што тамо није наведено – припада ентитетима.

9. јануар - симбол слободе

 

9. јануар као Дан Републике је важан из правног, историјског и симболичког значаја, а његову важност додатно потврђују сви они који хоће да га оспоре. Управо из тог разлога се треба одупријети покушајима његовог укидања, а Српска ће одбраном 9. јануара додатно потврдити свој интегритет, слободу и самопоштовање. 

Дан Републике Српске је годишњица зачетка настанка Републике Српске као државе која је призната у Дејтону и као таква наставила да постоји као ентитет у оквиру Босне и Херцеговине. То је дан који се десио у миру, није непосредно проузроковао рат ни сукобе, нешто касније српски представници су прихватили мировни план који су муслимански представници одбили, али што је најважније, тај дан је проузрокован покушајима изоловања и елиминације српских представника у институцијама БиХ из одлучивања, што према међународном праву представља довољан основ за стварање језгра будуће државности српског народа на овом простору. 

Међутим, иако се често наводи као разлог његовог оспоравања оно што се дешавало у ратним сукобима, Уставни суд БиХ га је оспорио због свог вјерског карактера, којег он заправо и нема. И да јесте вјерски, то би би био први празник у историји Европе који је оспорио неки суд због свог вјерског карактера. У скоро свим европским државама имамо празнике вјерског карактера, само у Републици Српској то није дозвољено, тим прије што званичи назив празника не укључује вјерски предзнак - Свети Стефан. Аргумент пред Уставним судом је била позивница за обиљежавање која садржи и сатницу литургије са почетком у 9.00 часова. 

Међутим, ту долазимо до контроверзи и идентитетских противрјечности Бошњака, народа чији су представници и покренули поступак оспоравања овог празника, јер има вјерски карактер. Колико год се уздали у Твртка I Котроманића, наводно босанског краља, забиљежено је да се истом свецу Светом Стефану он моли. Ово је још један доказ да у изградњи идентитета Бошњака једина константа је заправо негирање српског, а заправо њиховог претходног, идентитета. Дакле не ваља светац којем се моли краљ који је "отац нације". 

Заправо и тај краљ словенског имена, српских коријена и хришћанске вјере ваља само због тога што је краљ Босне, а коју настоје да присвоје само за себе. Зато је прослављању 9. јануара подједнако важно сачувати и српски идентитет Босне и Котроманића, тј. не дати другима да узму оно што нам вијековима припада. Да бисмо сачували 9. јануар, ми морамо сачувати себе, и обратно. 

Једно не може без другога и подједнако је важно сачувати га правно, али и свечано обиљежити оно што нас издваја од других и што нас покреће на добра дјела, јер то што је Свети Стефан први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником, из колективног система вриједности постаје и индивидуална карактеристика нашег човјека, а то је да је спреман на жртву ради општег добра. 

У данашње вријеме јачања егоизма и индивидуализма, које намеће либерални капитализам и глобализација, којем се Република Српска опире, важно је очувати и колективистичке вриједности, јер само оне могу трајно сачувати народе, државе и друштва.