Отпис затезних камата - откуп државних станова

Крајем прошле године обратила ми се група грађана који су добили неочекивани износ камата  на наплату код плаћања откупа стана Фонду становања Републике Српске, па сам на наставку 21. сједнице Народне скупштине Републике Српске, одржане 22., 23., и 24. октобра 2012. године, поставио сљедеће посланичко питање:

„...2002. године ови су грађани потписали уговоре о откупу стана на отплату са Фондом становања у којима није прецизно наведено од када почиње да тече обавеза уплаћивања рата за откуп стана (наведена је само година). Они су почели да отплаћују уговорене рате из наведеног уговорa у мјесецу након овјере потписа код надлежног суда. Међутим, Фонд становања је њихову обавезу рачунао од мјесеца када је потписан уговор, о чему они нису били благовремено информисани. Из тог разлога, кумулативна камата на неплаћене обавезе (у тих неколико мјесеци) је протеклих година нарасла до износа главнице када је Инвестиционо-развојна банка Републике Срспке обуставила обрачун камата из разумљивих разлога. Тек након истека отплатног периода (наведеног у уговору) ИРБ Републике Српске је обавијестила ове грађане да морају да измире наведене обавезе у погледу кумулативне камате. Ови грађани нису имали информацију и потпуно су затечени да се кумулативна камата увећавала, те нису могли благовремено реаговати, штавише, у финансијким картицама у које су грађани имали право увида (које су периодично и користили) није био приказан наведени дуг проистекао на име затезних камата, нити их је било ко о томе обавијестио приликом увида.

Будући да је Фонд становања укњижио ова потраживања, Инвестиционо-развојна банка нема правни основ да искњижи ове обавезе грађана у погледу кумулативних камата које су протеклих година нарасле до износа главнице. Већина ових грађана су пензионери и нису реално у могућности да измире ове обавезе.

Може ли Влада Републике Српске (евентуално у сарадњи са Народном скупштином ) ријешити овај проблем, и грађанима искњижити ове обавезе које нису настале као резултата небриге и неиспуњења обавезе ових грађана, већ искључиво као резултат неспоразума и неажурности администрације?“                                    

Добио сам сљедећи ОДГОВОР:    

Законом о приватизацији државних станова („Службени гласник Републике Српске број 118/11, а претходно број 72/07), прописано је: да се приватизација врши откупом, који се станови могу откупити, ко су продавци и купци, да се о откупу закључује уговор прописане форме и садржаја који се овјерава у суду, како се утврђује откупна цијена, да се цијена уплаћује Фонду становања, шта могу бити средства и начини плаћања, (одједном или у мјесечним ратама најдуже до 20 година), да купац на основу уговора стиче својину на стану уписом у јавну евиденцију.

Упутством о утврђивању откупне цијене стана и обрасцима за примјену закона („Службени гласник Републике Српске“ број 41/01), донесеним на основу наведеног Закона у циљу јединствене примјене, прописана су два обрасца уговора (Уговор о откупу стана и Уговор о откупу стана на отплату).                                                                                            

Обрасци имају фиксни садржај у погледу општих услова и исплате цијене. Уговоромо откупу стана одређено је,  да се исплата врши одједном  и то у року од 15 дана од дана овјере потписа на уговору. Уговором о откупу стана на отплату одређено је да се исплата врши у мјесечним ратама до 15-ог у мјесецу за сваки мјесец, а почев од мјесеца који уговорне стране одреде, те да у случају неплаћања 3 узастопне рате, цијели неотплаћени остатак откупне цијене стана доспијева одмах на наплату.

Из наведеног је видљиво, да прописани фиксни садржај уговора о откупу стана на отплату не одређује да исплате почињу од дана овјере потписа на уговору, већ од дана односно мјесеца који уговорне стране одреде.  И једним и другим уговором одређено је да наредног мјесеца, носиоцу станарског права престаје обавеза плаћања станарине, што у контексту наведеног значи, да је то код Уговора о откупу стана наредни мјесец од мјесеца овјере потписа, а код Уговора о откупу на отплату наредни мјесец од мјесеца који су уговорне стране одредиле као први мјесец исплате.            

Из прописаног произилази, да се закључени уговори могу међусобно разликовати само у погледу појединачних  података о продавцу и купцу, стану, откупној цијени стана, периоду отплате, износу мјесечне рате, мјесецу почетка отплате и престанка плаћања станарине, те датумима закључења уговора и овјере потиса уговорних страна.

Уговори не садрже одредбу о дуговању и камата у случају задоцњелог плаћања, али је та обавеза купца као дужника одређена одредбом члана 277. Закона о облигационим односима, која прописује да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе, дугује поред главнице и затезну камату по стопи одређеној Законом о висини стопе затезне камате. Обрачун камата неуредним купцима вршен је према том закону, те се не ради о неким посебним каматама у посланичком питању названим кумулативним камата.

Према наведеном закону Фонд није ни продавац ни купац, дакле није уговорна страна, већ треће лице на чији рачун се уплаћује откупна цијена стана, што одређује правну припроду уговора о откупу стана, као уговора у корист трећег.Самим тим он не може, јер нема основа, мјењати битне елементе уговора које су уговорне стране одредиле укључујући и вријеме плаћања.

Фонду су након отпочињања примјене закона судови, сукцесивно достављали уговоре о откупу, након чега је Фонд евидентирао потраживања из уговора, као и уплате откупне цијене стана. Поједини уговори нису садржавали све податке о мјесецу почетка отплате и престанку плаћања станарине, те датуму закључења, односно потписивања уговора.

Одређени број купаца није вршио плаћања према уговору, при чему су испољени различити случајеви и обими неплаћања. У циљу избјегавања трошкова наплате путем суда, Фонд је од 2005. године, појединачно опомињао купце позивајући их на плаћање у остављеном року, а 2006. године, их је путем медија позвао на уредно плаћање.

Због неплаћања и након опомињања, отпочело се са утужењима купаца који нису платили најмање 3 и више мјесечних рата. Судком одлуком или поравнањем Фонду су досуђивана потраживања по основу главног дуга, затезних камата и трошкова поступка, при чему су судови претежно заузели став:

- да је уговор о откупу стана по свом правном карактеру, уговор о купопродаји и уговор у корист трећег, а не уговор о кредиту како га поједини квалификују те да, је Фонд становања иако није уговорна страна, легитимисан захтијевати исплату која је уговорена у његово име, да се ради о уговореној новчаној обавези са одређеним износом и роком испуњења, те да неплаћањем у року купац стана долази у доцњу, када дугује поред главнице и затезну камату по стопи утврђеној Законом о висини стопе затезне камате (чланови 277. и 324. Закона о облигационим односима);

-да право на затезну камату припада повјериоцу и када није уговорено, јер је оно законом прописано;

-да потраживања по тим уговорима застарјевају за десет а не три године;

-да потраживање путем суда није условљено претходним обавјештавањем и опомињањем купца као дужника;

-да износ обрачунате затезне камате не може бити већи од главног дуга (члан 4 б Закона о висини стопе затезне камате).                  

Према фиксној одредби уговора о откупу на отплату у случају неплаћања 3 узастопне рате, цијели неотплаћени остатак откупне цијене стана доспјева одмах на наплату те тај износ, а не износ рате постаје дуг купца на који се у случају неплаћања обрачунава камата.

На основу наведеног Фонд цијени, да није овлашћен односно да нема основа, одређивати вријеме испуњења обавезе плаћања другачије него што је то закљученим уговором одређено. Уколико се посланичко питање, односи искључиво на случајеве када је откупна цијена доспјела на наплату и прије мјесеца овјере потписа уговорача, а од када су купци редовно вршили плаћање не пропуштајући 3 рате, сматрамо цјелисходним размотрити могућност њиховог изузимања од обрачуна камата који за основицу има  неотплаћени износ откупне цијене стана, а не износ мјесечне рате.

У потпису Сњежана Вујнић, директор ИРБ РС.

Након тога изнио сам сљедећу аргументацију у прилог томе да су наведени грађани у праву, и у поновљеном питању позвао Владу РС и ИРБ РС да ријеше овај проблем:

Хвала што сте навели на крају вашег одговора сљедеће:

„Уколико се посланичко питање, односи искључиво на случајеве када је откупна цијена доспјела на наплату и прије мјесеца овјере потписа уговорача, а од када су купци редовно вршили плаћање не пропуштајући 3 рате, сматрамо цјелисходним размотрити могућност њиховог изузимања од обрачуна камата који за основицу има  неотплаћени износ откупне цијене стана, а не износ мјесечне рате.“

Неколико коментара на ваш одговор:

-  Посланичко питање се ОДНОСИ ИСКЉУЧИВО на случајеве када је откупна цијена доспјела на наплату и прије мјесеца овјере потписа уговорача, тј. прије стицања основа за упис права својине, а од када су купци редовно вршили плаћање не пропуштајући 3 рате;

-      Потврдили сте моје наводе да у уговорима није прецизно наведено од када почиње да тече обавеза уплаћивања рата за откуп стана (наведена је само година), потврдили сте ријечима „поједини уговори нису садржавали све податке о мјесецу почетка отплате и престанку плаћања станарине, те датуму закључења, односно потписивања уговора“, што доводи до различите примјене прописа на истовјетне случајеве. И на такве уговоре се ИСКЉУЧИВО ОДНОСИ моје посланичко питање, и према мојим информацијама таквих случајева има много;

-         С обзиром да сте навели да „у циљу избјегавања трошкова наплате путем суда“ је Фонд „од 2005. године, појединачно опомињао купце позивајући их на плаћање у остављеном року, а 2006. године, их је путем медија позвао на уредно плаћање“, морам рећи да су грађани који су ми се обратили рекли да то није тачно. У супротном, такав вид обраћања морао би имати „писмени траг“ како то предвиђа и Закон о општем управном поступку, обзиром да се ради о правима и обавезама грађана те одлучивања о истим од стране Фонда. 

-    Будући да сте рекли да сматрате „цјелисходним размотрити могућност“ изузимања ових грађана од обрачуна камата који за основицу има  неотплаћени износ откупне цијене стана, а не износ мјесечне рате, као народни посланик вас молим да то учините, штавише због пропуста и неодговорног понашања руководства Фонда становања 2002.год., иако персонално за такве поступке сами нисте одговорни, размотрити ту могућност бисте и требали, а имајући у виду и сљедеће:

У члану XII Уговора о откупу стану на отплату, који ЈЕСТЕ уговор о купопродаји како наводите, а који је закључиван са купцима, стоји да се исти закључује у седам истовјетних примјерака од кога три примјерка припадају Купцу, чијим потписом истог њима НИЈЕ уручен примјерак.

Уговор им је уручен након овјеравања потписа код надлежног суда чиме је након завршене законске процедуре форма уговора испоштована, те као такав почиње да производи правна дејства. Обзиром да се Уговором утврђују права и обавезе уговорних страна, те начин извршења истих као и посљедице неизвршавања преузетих обавеза, то је за реализацију Уговора неопходно да исти буде уручен на законом прописан начин.

Обавезе из Уговора купци су били вољни извршавати, што је видљиво увидом у њихове картице отплате, у којима стоји да је је прва рата измирена непосредно након судске овјере Уговора те његовог уручења, другим ријечима чим је Уговор купцима уручен, они су приступили његовој реализацији на начин предвиђен Уговором (назнака банке и број жиро рачуна на који се врши уплата рата одређен је чланом V Уговора).

Апсурдно је очекивати да се приступи реализацији Уговора прије него што се исти уручи странци обзиром да се у конкретном случају детаљи везани за његову реализацију налазе у самој исправи, а који су уговорној страни односно Купцу све до момента уручења Уговора били непознати.

Чланом 17. став 2 Закона о приватизацији државних станова („Службени гласник Републике Српске“, број 11/00), прописано је да се уговор о откупу стана закључује у писаној форми, а потписи уговорних страна овјеравају се код суда надлежног за овјеру потписа, након извршене провјере законитог утврђивања откупне цијене стана. Истим чланом у ставу 3. стоји и да контролу за законито утврђивање откупне цијене врши у року од 30 дана од дана пријема уговора град, односно општина путем органа односно организације коју она одреди.

Обзиром на тада важећу законску регулативу, која се посматра као lex specialis у односу на општа правила облигационог права, могло би се можда и погрешно закључити да је Продавац унапријед знао да је немогуће да Купац плати уговорену цијену почевши од датума означеним у члану VI Уговора, јер сам Уговор није прошао законом прописану процедуру, односно није извршена провјера законитог утврђивања откупне цијене стана, након чега слиједи овјера потписа уговорних страна код надлежног суда. Суд након извршене овјере потписа доставља примјерке уговора јавном правобраниоцу и министарству надлежном за стамбене односе, све у складу са Законом.

Према томе, из горе наведеног, може се извести можда и погрешан закључак да је Продавац намјерно ставио калузулу Уговора дефинисану чланом VII у којој стоји да уколико Купац не плати три мјесечне рате узастопно цијели неотплаћени остатак откупне цијене доспјева на наплату без одлагања.

У вашем одговору на моје посланичко питање сте навели „Уговори не садрже одредбу о дуговању и каматама у случају задоцњелог плаћања, али је та обавеза купца као дужника одређена одредбом члана 277. Закона о облигационим односима, која прописује да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе, дугује поред главнице и затезну камату по стопи одређеној Законом о висини стопе затезне камате“. Да, али у Закону на који се позивате није наведен износ од три неплаћене рате као граница након које цјелокупан износ доспјева на наплату без одлагања, дакле ту границу је поставио Продавац, што додатно говори у прилог томе да је свјесно изазвао наведене посљедице.

Како је Продавац имао у виду рокове прописане чланом 17. Закона о приватизацији државних станова, те остале „застоје“ администрације, јасно је да Купац није могао бити у могућности да прије овјере потписа измири три доспјеле рате након чега комплетан износ долази на наплату са свим затезним каматама, при чему се не ради ни о чему другом већ о покушају изигравања закона те непоштовања начела савјесности и поштења, као и нарушавања добре пословне праксе.

Неправедно, а и несавјесно је поступање Продавца који је имајући у виду наведене прописе исте примјењивао произвољно те користећи незнање странке, односно Купца, вршио обрачунавање камата на износ који је доспио у периоду када је реализација Уговора била не само немогућа већ и незаконита обзиром да Уговор тада није имао задовољену форму те се није ни могао сматрати пуноважним у складу са важећим прописима, а поврх свега није Купцу био ни уручен, усљед чега Продавац у сваком случају остаје ускраћен за његову реализацију (непознати су подаци о банци као и број рачуна на који је Купац обавезан уплатити уговорену цијену).

Цијенећи да су купци приступили извршавању својих обавеза непосредно након уручивања уговора, односно овјером потписа код надлежног суда, обрачуната камата је утврђена на незаконито обрачунатом износу неотплаћеног остатка откупне цијене, до којег је Продавац дошао кршењем законских прописа, јер је захтјевао извршење уговора прије него што је Уговор прошао законску процедуру.

Сматрам да није у складу са законом нити добрим обичајем да грађани који су ми се обратили испаштају грешке органа, који није предвидио нити узео у обзир процедуру прописану чланом 17. Закона, или је пак злоупотребљавајући право покушао на незаконит начин профитирати.

С поштовањем, Срђан Мазалица, народни посланик

Након мог посланичког питања усљедио је прилог на РТРС-овој емисији "Рачуница" о овом проблему, у којој је портпарол ИРБ РС изнио податак да постоји одлука Владе РС из октобра 2012.године према којој "Купцима државних станова, који током отплате имају регистровано кашњење у отплати само једанпут од три (3) узастопне мјесечне рате (члан VII Уговора о откупу стана), које није дуже од 30 дана, обрачун затезних камата ће се вршити на мјесечне рате." Након што сам чуо за овај податак тражио сам наведену одлуку у службеним гласницима из октобра 2012., пошто је нисам нашао, тражио сам је у телефонском разговору од представника Министарства финансија и ИРБ РС. Не улазим у то зашто у одговору на прво посланичко питање нисам добио ову одлуку, нити је она споменута. Наведена одлука број: 04/01-012-2-2372/12 од 04.10.2012. године каже:

На основу члана 11. став (1) и члана 6. Закона о фонду становања Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске", бр. 11/00 и 56/06), члана 281. Закона о привредним друштвима ("Службени гласник Републике Српске", бр. 127/08, 58/09 и 100/11), члана 12. и 13. Статута Фонда становања ("Службени гласник Републике Српске", бр. 35/07, 11/08, 72/10 и 77/11), Влада Републике Српске у функцији Скупштине Фонда становања Републике Српске а.д. Бања Лука, на приједлог Инвестиоционо-развојне банке Републике Српске а.д. Бања Лука (Одлука број 02-УОФ-416/12 од 12.07.2012. године; Закључак 01-51/12 од 12.07.2012. године), на 84.сједници одржаној 04.11.2012. године доноси:

О Д Л У К У

I

Купцима државних станова, који током отплате имају регистровано кашњење у отплати само једанпут од три (3) узастопне мјесечне рате (члан VII Уговора о откупу стана), које није дуже од 30 дана, обрачун затезних камата ће се вршити на мјесечне рате.

II

За реализацију Одлуке задужују се Инвестиционо-развојна банка Републике Српске и Фонд становања Републике Српске.

III

Одлука ступа на снагу даном доношења, а објавиће се на огласној табли предузећа.

Број: 04/01-012-2-2372/12

Датум: 04.10.2012. године

Предсједник Скупштине Александар Џомбић

Позивам све грађане који спадају у наведену групу да Инвестиционо-развојној банци поднесу приговор на бази поменуте Одлуке. 

Хероји и зликовци 11.10.2012.год.

Један мој пријатељ новинар са искуством у политици ми је једном рекао:“Када бих ја био предсједник странке, млади би ми били нешто више од декора“. Једне прилике, на конгресу Партије Европских Социјалиста, један високи функционер СПС-а замолио ме да га повежем са неким ко има утицаја у Младим Европским Социјалистима, и кад смо сјели са једним од потпредсједника омладине ПЕС-а,  како би размотрио могућност унапрјеђења њиховог статуса, он је у својој првој реченици рекао:“ЈА ИМАМ омладинску организацију“. Укопао их је у старту.

Партије лијеве оријентације воде рачуна о инклузији свих слојева и структура становништва, тако да настоје створити простор и шансе за веће укључивање младих, жена, етнички маргинализованих група, итд... Прагматисти би ово схватили да социјалдемократи настоје придобити повјерење младих, тако што ће за њих највише урадити. Зато љевичари дају младима већу аутономију у оквиру страначке организације, а они самостално бирају своје органе, имају загарантовано учешће у виду квота у органима странке, али и на листама. Млади би зато требали осигурати већу афирмацију интереса младих у оквиру својих странака и у оквиру органа власти. Један од предуслова за ово је отвореност политичких омладинских организација према младима и укључивање најквалитетнијих кадрова у рад организације.

Као предсједник Извршног одбора Младих социјалдемократа, сматрао сам важним сконцентрисати се искључиво на теме из омладинске политике: запошљавање, образовање, стамбено збрињавање, итд... Најважнија активност органа који сам водио је била едукација и програмска активност, оспособљавање младих одборника и посланика за рад на изради и провођењу докумената омладинске политике, те укључивање што већег броја представника општинских организација, младих изабраних представника, итд... у дефинисању програмских циљева организације. Изабрани представници, народни посланици, подносили су Извршном одбору МСД извјештаје о свом раду и провођењу програмских докумената.

Међутим, мислим да ове активности никад нису доприносиле већем успјеху младих на листама. Млади не излазе на изборе и не подржавају младе иако се они потруде да понуде добар програм. Млади кандидати су свјесни који ресурси су кључни за успјех на изборима, и не желе да губе вријеме на програмске активности. Овакав приступ их удаљава од проблема који тиште младе, и да би опстали у политици они су принуђени да се понашају као „стари“. Штавише, млади се затварају, све више се појављује феномен „заробљене организације“, гдје не постоји статутарни простор за смјену актуелног руководства, или су ови толико овладали механизмима одржавања на власти, да их је немогуће скинути. Све више се приближавамо приступу са почетка текста, гдје доживљавање омладинске организације као декора и приватног власништва постаје неумитно, управо из разлога што млади нису у стању обезбиједити већу подршку младих странци која им је пружила аутономију.

У филму „Бетмен – Витез таме“, тужилац Харви Дент каже:“Или умреш млад као херој, или поживиш довољно дуго да гледаш себе како постајеш зликовац.“ Недостатак програмских активности за младе у политичким странкама, посебно на протеклим изборима ми се чини да све више води томе да се млади врло брзо почињу понашати као стари.

Постидеолошки стресни поремећај 27.03.2012.год.

Политички плурализам кроз надметање идеологија ствара претпоставке за оптималан економско-социјални развој друштва. Фискални конзервативизам и тржишни либерализам намећу културу надметања и конкуренције, али ако се не успостави равнотежа социјалне одговорности, добијамо безосјећајно и сурово друштво. Социјално преосјетљиво друштво које нема слуха за потребе пословне заједнице постаје пасивно, учмало и неразвијено.

Кад се каже љевица, обично се мисли на идеологију која афирмише солидарност (социјална одговорност) те једнакост (свих грађана пред уставом и законом). Десница се залаже за слободу тржишта, идеологију афирмације способних и успјешних, али је и конзервативна, ослањајући се на традиционалне вриједности и најчешће цркву, што је апсурд јер се све религије на свијету базирају на систему вриједности који је иманентнији љевици као идеологији. Помоћи слабијем и угроженијем није само битно јер је хришћански и богоугодно, већ је императив дугорочног развоја друштва. Друштвена укљученост свих слојева и структура становништва, једнаке шансе за све, и праведнија расподјела друштвеног богатства,  повећавају могућност да ће они који су данас у стању потребе сутра бити генератор развоја друштва и економије.

Док је љевица у Европи настала као резултат компромиса који су европски властодршци били приморани направити са синдикатима усљед растућег страха од комунизма на истоку, тржишни либерализам је нашао најплодније тло у САД-у, из више разлога. Американци, они први који су преко баре дошли из Европе, били су вјерски најрадикалнији Европљани, пуританци, калвинисти, и разни други фанатици, који су у Европи били прогоњени, и за којима тадашњи европски краљеви и нису баш превише заплакали што одоше. Због њиховог, с почетка отпадничког менталитета, чији се трагови осјете и данас, Американци не воле да им се држава превише петља у свакодневни живот. Нпр. пуританска вјера је сматрала да су пјесма и игра – ђаво, те писци америчког устава нису предвидјели помоћ државе култури и финансирање културних активности. Остаде тако до дан-данас, па је њихова култура, базирана на тржишним принципима, најутицајнија на свијету. Американац када прави филм, прави га да оствари зараду, дочим се код нас за концерт културно-умјетничког друштва прво тражи састанак са Антоном Касиповићем.

Лавину стварања модерних европских нација, јачања националних идентитета и нација-држава у Европи јесу покренуле буржоаске револуције у 19.вијеку (сломивши феудализам ваљало је измислити нешто што ће до јуче потлачене кметове потчинити новом поретку), али уситњеност европског простора и расцјепканост потенцијално највећег тржишта на свијету, довели су до све присутнијих појава економског интервенционизма у 20.вијеку, што је једна од главних карактеристика европског капитализма.

Међутим, док данас земље запада усљед кризе, која је више настала због лошег регулаторног оквира него на грешкама тржишног либерализма, све више и више прибјегавају економском интервенционизму и методама социјализма, Русија се држи капитализма.

Код земаља у развоју, а поготово у постратној Босни и Херцеговини, гдје нема значајније акумулације друштвеног богатства, једина могућност која води до одрживог напретка је снижавање јавне потрошње и фискални конзервативизам, што је изузетно тешко јер партократски менталитет води усложњавању администрације, а постратни популизам повећању буџетских трансфера појединцима. Уситњеност тржишта и недораслост функционалне тржишне економије не дају пуно простора за привредни раст на основама тржишног либерализма, али и мјере економског интервенционизма се олако и све више дискредитују у јавности.

Свијет је у идеолошкој кризи, и све више се говори о постидеолошком добу. Скоро сви циљеви љевице, у смислу борбе за људска и грађанска права, парламентарну демократију, владавину права и заштиту животне средине, остварени су, или је њихово остваривање већ утабана стаза. Поларизација на љевицу и десницу с почетка текста сигурно није изгубила свој смисао, али партије љевице и деснице све више издају своје изворне принципе, слично данас Русији и САД-у, водећи се нуждом, али и краткорочним интересима добијања гласова и побједе на изборима.

Тако и љевица и десница настоје једни другима ући у простор, истовремено збуњујући бираче, и политички плурализам се све више претвара у политички популизам.

На Балкану, неријешена национална питања још мање погодују јасној идеолошкој диференцијацији. Свака власт се жели приказати заштитником националних интереса, и преузети улогу и љевице и деснице, а опозицији не преостаје ништа него да критикује сваки потез власти. Тиме њени ставови губе унутрашњу идеолошку кохерентност, и бива све теже увјерити гласаче да ће доласком на власт доћи до промјена.

Изневјера сопствене идеологије и бирача тако још више доводи до свеопште пасивности и дефетизма.

Повратак у будућност 19.12.2011.год.

Република Српска је од јануара 1992.год. полако крчила свој пут у самосталност - од оснивања преко признавања Републике Српске Дејтонским споразумом 1995.год. Референдум о самосталности одржала је 9. јануара 2015.год. Круна тог процеса десила се 14. фебруара исте године око 20:00 часова, кад је Народна скупштина Републике Српске донијела Уставну одлуку о проглашењу суверене и независне Републике Српске и Декларацију о проглашењу суверене и независне Републике Српске.

Када дуги низ злоупотреба и насиља, која имају увијек исти циљ, разоткрију намјере да народ и људе подвргну посвемашњем бесправљу, њихово је право, штавише њихова је дужност да се избаве од такве владавине и новом својом власти обезбиједе своју будућност. Ову реченицу из америчке декларације независности из 1776. цитирао је предсједник Републике Српске Милорад Додик у свом обраћању Народној скупштини, уочи доношења историјске одлуке о самосталности Српске 14. фебруара 2015.год.

Тиме је осамостаљење Српске ставио у шири контекст и поручио да Република Српска не чини ништа друго него што су срећније нације, попут америчке, учиниле давно прије, но још више од тога јасно је образложио зашто је Српска одлучила искористити своје неотуђиво право на самосталан живот изван било какве босанскохерцеговачке државне заједнице.

Чињеница је да је средњовјековна Босна била српска, да је српски народ Босне и Херцеговине устанком против окупатора 1941.год. узидао своје животе у темеље ЗАВНОБиХ-а, те да је потписивањем Дејтонског споразума Република Српска призната као равноправан државотворни ентитет у оквиру државне заједнице Босне и Херцеговине.

Након 1995. Република Српска је, без помоћи страних донација у оној мјери у којој је у тој помоћи уживао други ентитет, доживјела значајан привредни и друштвени напредак, али никад није успјела у пуној мјери искористити своје потенцијале због централизма из Сарајева и његових српских присташа. Република Српска је нпр., перманентно била оштећена расподјелом прихода од ПДВ-а, неисплаћивањем пензија њених грађана који су своје пензије зарадили у Федерацији БиХ, издвајањем огромних средстава за функционисање заједничких институција и финансирање бирократског апарата у Сарајеву од којих није имала никакве користи, константно је била проглашавана геноцидном творевином, а свако тражење чистих рачуна и наглашеније истицање српства сматрало се национализмом и било разлогом за медијски линч од стране федералних медија. Трансформација великобошњачке у тзв. "грађанску" идеологију, долазак на власт Златка Лагумџије у ФБиХ на изборима 2010.год. и све што је након тога услиједило били су довољан аргумент да Српској више није мјесто у Босни и Херцеговини и да јој је нужно обезбиједити независност и међународни субјективитет. Ослабљен интерес међународне заједнице, све интензивније присуство руске спољне политике на Балкану, те замор представника Европске уније константним опструкцијама Сарајева у процесу европских интеграција, створили су једну сасвим другу климу у БиХ, а Републици Српској омогућили да на изборима 2006., 2010., и 2014. године изабере власт која је зауставила процесе преноса надлежности на ниво БиХ, те јој вратила пољуљани понос и достојанство. Када је на изборима 2006. године у Републици Српској побиједио СНСД на челу са Милорадом Додиком, са јасним програмом остварења пуног суверенитета Републике Српске, због опреза и тактичких разлога предлагао се концепт конфедералне Босне и Херцеговине, државне заједнице два ентитета и три конститутивна народа, те повратак на изворне дејтонске принципе кроз враћање надлежности које се на нивоу БиХ покажу као неефикасне, ако се о томе постигне споразум оба ентитета и три конститутивна народа, но јасно је било да од тога неће бити ништа јер су Силајџић, а касније и Лагумџија, тражили "државу мултиетничких економских регија" која би значила још више централизма и још више Сарајева, отворено пријетећи и оружаним биткама. Република Српска је од јануара 1992.год. полако крчила свој пут у самосталност - од оснивања преко признавања Републике Српске Дејтонским споразумом 1995.год. Референдум о самосталности одржала је 9. јануара 2015.год. Круна тог процеса десила се 14. фебруара исте године око 20:00 часова, кад је Народна скупштина Републике Српске донијела Уставну одлуку о проглашењу суверене и независне Републике Српске и Декларацију о проглашењу суверене и независне Републике Српске.

"Рођена је држава Република Српска! Нека јој је срећан и дуг живот!", ускликнуо је предсједник Народне скупштине Игор Радојичић након што је прогласио ступање на снагу историјских одлука. Истог дана, али нешто касније, своју независност прогласили су и кантони са хрватском већином, што није била случајност. Један ентитет и неколико кантона у оквиру БиХ, наиме, процес осамостаљења проводили су координисано, а на састанку својих руководстава у Широком Бријегу 19. јануара 2015.год. договорено је да ће Република Српска и новоуспостављени ентитет Херцег-Босна независност прогласити до 15. фебруара. Народна скупштина је стога 10. фебруара започела трајно засједање на којем је донесено 96 одлука неопходних за живот Српске као независне државе, попут закона о држављанству Републике Српске, царинској служби и многих других. Будући да су у бошњачком руководству чак и охрабривали Србе да изађу из Босне и Херцеговине како би се лакше обрачунали с Херцег-Босном, њој је било итекако стало да у свему слиједи Републику Српску. Кад су у руководству Републике Српске дознали да Херцег-Босна намјерава прогласити независност дан прије крајњег рока, Народна скупштина је 14. фебруара ујутро започела расправу о Декларацији и Уставној одлуци чије текстове је приредила вишестраначка радна група на челу с потпредсједницом Скупштине Сњежаном Божић. Она је у свом говору истакла да федерално уређење Босне и Херцеговине не омогућава рјешавање државно-правне, политичке и привредне кризе и да међу ентитетима није дошло до споразума којим би се Босна и Херцеговина преустројила у конфедерацију. Наиме, Народна скупштина је још 5. новембра 2014.год. донијела Резолуцију о прихватању поступка за раздруживање Босне и Херцеговине у којој се каже да је Српска спремна на удруживање са другим ентитетом или другим ентитетима који си узајамно признају право на опстанак, независност, сувереност, једнакост, територијални интегритет и међународни субјективитет. Резолуцијом је задан рок до 28. фебруара до када се мора постићи договор међу ентитетима, након чега је услиједила серија састанака предсједника најутицајнијих политичких странака, али без резултата. У Републици Српској се пак разбуктавала побуна дијела бошњачке мањине уз очигледно уплитање Сарајева, а пале су и прве жртве. Кап која је прелила чашу било је онемогућавање члану Предсједништва из Републике Српске Небојши Радмановићу да 21. новембра 2014.год. преузме мјесто предсједавајућег Предсједништва БиХ, чиме су грубо прекршена права Републике Српске. То је био додатан повод Српској да више не чека с одлуком о расписивању републичког референдума.

"Не можемо више подржавати живот у заједничкој држави у којој постоји непрекидна притајена и јавна агресија, патолошка мржња и злоћа према свему изворно српском, у државној заједници у којој смо суочени с узастопним пријетњама употребе силе, како оне заједничке тако и илегалне у облику бунтовништва и тероризма. Ми не можемо остајати у таквој заједници која толерише насилно отимање надлежности и ресурса Републике Српске, у таквој заједници која својом политиком не осигурава да плодови рада наших људи буду прије свега у интересу њихових породица и њихове отаџбине. Ми не можемо трпити стање у којем босанскохерцеговачка заједница постаје заштитником оних који се не мире са слободом, демократијом и сувереношћу Српске", рекао је Додик у свом говору 14. фебруара. Он је подсјетио и на стотине милиона КМ дугова ФБиХ према Републици Српској, блокираних инвестиција усљед опструкција представника ФБиХ у заједничким органима, кориштења процеса европских интеграција зарад нагомилавања администрације у Сарајеву, а оштро је критиковао и доскоро предсједавајућег Предсједништва БиХ Жељка Комшића, "тобожњег представника Хрвата", који је неколико дана прије у Бриселу рекао да би распадом Босне и Херцеговине настале државе које би биле онеспособљене да буду истински демократске и европске и представљале темпирану бомбу у срцу Европе. Додик је изразио разумијевање за забринутост земаља чланица Европске Уније и САД-а стањем у Босни и Херцеговини, али поручио је да руководство Српске ипак у првом реду мора водити рачуна о сопственим националним интересима и подсјетио да Босна и Херцеговина се никад није остварила као држава нити ће то икад бити.

"С нескривеним задовољством и поносом обзнањујемо цијелом свијету суверену вољу народâ и грађана Републике да се данашњим даном Република Српска проглашава независном и сувереном државом, те позивамо све владе и парламенте свих држава да прихвате и признају чин наше слободне одлуке, чин слободе којим још једна политичка заједница жели да постане пуноправан члан међународне заједнице слободног свијета", рекао је Додик на крају говора, дочекан бурним аплаузом народних посланика. Проглашењем независности Српска, међутим, није дефинитивно затворила врата споразуму о стварању савеза суверених држава, па је Додик најавио да ће се такав споразум за почетак успоставити са Херцег-Босном, што се ипак није десило. Нити независност Српске није одмах у потпуности ступила на снагу, што је Додик јасно нагласио.

"Наиме, с обзиром на унутрашње и међународне околности, проглашена независност не може бити тренутна на свим подручјима унутрашњег и међународног живота. Процес раздруживања трајаће на неким подручјима данима, на некима мјесецима, а на некима можда годину, двије", појаснио је Додик, споменувши питање статуса оружаних снага БиХ, подјеле права и обавеза и међународног признања.

Народна скупштина је, иначе, Декларацију, која је свечани текст, донијела једногласно, док су се уставној одлуци успротивили посланици ПДП-а и ДП-а којима је засметало што се у њој говори да Српска покреће поступак раздруживања, али не и удруживања. Је ли у питању био жал за Босном и Херцеговином или жеља да се блажим формулацијама избјегне оружана реакција из ФБиХ може се и данас расправљати, но у сваком случају остало је упамћено да су ПДП и ДП гласали против независности Српске, што им политички противници и данас по потреби набијају на нос.

Након што је 15. фебруара дошло до спорадичних сукоба између полиције Републике Српске и полиције Кантона Сарајево, у рјешење спора у БиХ укључила се и Европска Унија, па је 21. фебруара дошло до обуставе сукоба, те је договорено да се на одлуке од 14. фебруара стави мораторијум и да се у року од три мјесеца покуша постићи међуентитетски договор. Међутим, договор је био још даљи него прије, што није зауставило Републику Српску на свом путу према независности. Народна скупштина је стога 12. марта прекинула све државно-правне везе са другим ентитетом, чиме је Српска напокон постала независна држава, коју су сљедећих мјесеци признале и друге државе, а након неколико година и Република Босна и Херцеговина. Тиме су напокон створени услови да народи и грађани Српске преузму одговорност за вођење сопствене државе и њезину будућност и развој. Скорим уласком у ЕУ Српска ће након више од 5 година затворити процес свог осамостаљења и позиционирања у удружену Европу којој цијелим својим бићем припада. Историјски 14. фебруар 2015.год. један је од најважнијих датума на том дугом и мукотрпном путу.

Текст објављен у Гласу Српске 14. фебруара 2020.год.

Свака сличност са текстом објављеним у хрватском Вјеснику 25.јуна 2011.год. "Самостална Хрватска слави двадесети рођендан", је случајна: 

http://www.vjesnik.hr/Article.aspx?ID=CFD2DAC1-EDDA-47FB-8029-D1F25A994289

Ничија земља 02.09.2011.год.

Стабилност се може дефинисати као способност тијела да се након престанка дјеловања спољних сила враћа у почетно равнотежно стање. Ниједан систем није несклон поремећајима, али стабилност је та која омогућава и подразумијева одговорајућу реакцију на те поремећаје.

Само системи који су стабилни се могу одржати. Нестабилни системи се, након поремећаја, не враћају у равнотежно стање, осим ако их нека спољна сила вјештачки не одржава у равнотежном стању, тј. стабилним. Нестабилни системи се не могу одржати, јер спољна сила која их одржава у стању равнотеже има увијек привремен карактер исто као што је сваки поремећај привремен, те стабилном систему увијек омогућава повратак у равнотежно стање.

Политички системи и политичке заједнице су стабилни ако постоји реакција власти и институција система на све унутрашње и спољне поремећаје, али и друштва и заједнице, грађана и бирача, медија и невладиног сектора, на поремећаје или на нестабилност коју изазивају власт и институције, или нису у стању да на њих адекватно реагују.

Само онај систем који је изнутра стабилан може генерисати стабилност. Само појединац који долази из складне породице може генерисати складне односе у свом окружењу. Само стабилна политичка организација може генерисати стабилност у политичкој заједници.

Стабилној породици је потребно лидерство. Стабилној политичкој организацији је потребно лидерство. Стабилном друштву је потребна демократија, али и лидерство које уважава различита мишљења, ставове и потребе у оној мјери у којој то неће угрозити стабилност. Јер ако нема стабилности, онда нема ни демократије.

Није лако бити лидер. Није лако попуштати. Није се лако договарати, поготово кад сте одговорни за постизање договора, што вас ставља у неравноправнију позицију у односу на онога с ким се договарате. Бити лидер значи углед и престиж, али и одговорност и обавезу. Да би се постигла и очувала стабилност, неко мора бити одговоран за постизање договора и рјешавање проблемâ.

Стабилна породица сама рјешава своје проблеме, јер ако их буду рјешавали други, односи у њој више неће бити тако складни као прије. Стабилна политичка организација рјешава своје проблеме тако што развија унутрашњи потенцијал за постизање договора и његовање културе уважавања других. Унутрашњи проблеми, раздори и неслагања рјешавају се унутрашњим дијалогом, јер ако их јавност схвати као слабост, слаби повјерење у ту организацију, а ако та политичка странка врши власт - слаби перцепција о њеној стабилности, што може да доведе у питање и стабилност цијелог друштва.

Живимо у земљи са којом се поистовјећује само један народ, и то онај најбројнији. Нашој земљи недостаје лидерсто јер најбројнији народ није спреман и није у стању да се договара, да прихвата потребе и захтјеве других, да попушта. Народ који би требао бити лидер у нашој земљи подстиче раздоре и нестабилности у политичким заједницама друга два народа. Народ који није успио да постигне своју унутрашњу стабилност, штавише генерише нестабилност међу другима, није у стању да води ову земљу. Народ који тражи од страних земаља да рјешавају унутрашње проблеме наше земље, највише подрива сопствену земљу са којом се највише поистовјећује. Народ који се труди да свијету покаже стање у нашој земљи лошим, те друге народе оптужује за непостизање унутрашњег договора и стабилности, највећи је непријатељ наше земље.

Ова земља нема будућност, јер у њој не постоји лидерство које може генерисати стабилност. Ова земља је једна несрећна земља, једно друштво осуђено на неуспјех, једна породица која се распада... јер немамо довољно снаге, а ни поноса, да сами рјешавамо своје проблеме.

Матрикс 21.03.2010.год.

Настојећи да докаже постојање Бога, француски математичар, физичар и филозоф Рене Декарт ушао је у анале науке која се зове Логика, тиме што је дао примјер који се најчешће користи ради илустрације грешке у доказивању „circulus in probando“ - (лат. = круг у доказивању) израз означава логичку грешку у доказивању у коме се теза која се доказује користи као аргумент при доказивању аргумента којег се директно или индиректно доказује, вртећи се тако у кругу, настојећи да се двије тврдње докажу једна другом.

Наиме, Декарт је тврдио да је мисао о постојању Бога јасна и разумљива. Декарт даље доказује да су мисли и тврдње које су јасне и разумљиве уједно и истините, јер Бог који је праведан нас никад не би створио таквима да мисли и тврдње које су нам јасне и разумљиве буду неистините. Дакле, доказујући да Бог постоји, Декарт користи не само чињеницу да Бог постоји, већ и да је праведан, што он, уствари, тек треба да докаже.

Декадентна грађански оријентисана јавност и опозиција у РС намећу тезу: СНСД је аутократска и недемократска странка. Основне поставке се разлажу даље на:

• СНСД може сам доносити одлуке у РС (мада то не може без ДНС или СП РС),
• СНСД контролише медије у РС,
• СНСД занемарује проблеме грађана и производи сукоб са Бошњацима и ОХР-ом како би етнички хомогенизовао српско бирачко тијело и добио изборе.

Очигледно се настоји преписати матрица из времена Слободана Милошевића, те аутизам тадашње власти у Србији, која је:

• суверено владала Србијом,
• контролисала и вршила притиске на медије у Србији,
• занемаривала проблеме и низак животни стандард грађана и производила сукоб са читавим свијетом, у покушају хомогенизације грађана Србије.

Оно што је опозицији и невладином сектору у Србији тада, фамозног 5.октобра, успјело, је да на крилима незадовољства грађана, окрену комплетну јавност против власти, што је проузроковало свргавање режима Слободана Милошевића. Очигледно се покушава, на основу исте матрице, изазвати незадовољство грађана како би се опозиција домогла власти у РС. Али  заборавља се шта је узрок, а шта посљедица.

Сада би Декарт рекао: Мисао да су грађани незадовољни је јасна и разумљива. СНСД контролише медије у РС јер би се то силно незадовољство грађана актуелном влашћу морало далеко више очитовати у медијима, јер мисли и тврдње које су нам јасне и разумљиве морају бити и истините, јер немогуће је да власт која занемарује проблеме грађана, и која контролише медије, може да учини мисли да су грађани задовољни јасним и разумљивим. Слиједи логичан закључак да само мисао да су грађани незадовољни може бити јасна и разумљива, из чега извлачимо тезе да власт контролише медије и да власт занемарује проблеме грађана.

Власт производи сукоб са Бошњацима и ОХР-ом, те прича о референдуму како би хомогенизовала српско бирачко тијело и добила изборе. Мисао да власт која производи сукобе не води рачуна о проблемима грађана је јасна и разумљива. Мисли и тврдње које су нам јасне и разумљиве морају бити и истините, јер немогуће је да власт која контролише медије може бринути о интересима грађана, јер та власт управо производи сукобе како би контролишући медије проблеме грађана ставила у други план. Када би сукоб са Бошњацима и ОХР-ом био посљедица дјеловања Бошњака и ОХР-а, а не власти којој је циљ хомогенизација српског бирачког тијела, тада би та мисао била нејасна и неразумљива, јер логично је да власт која може сама доносити одлуке то чини, јер контролишући медије занемарује проблеме грађана и зато је таквој власти у интересу генерисање сукоба са Бошњацима и ОХР-ом, па је мисао да таква власт не води рачуна о проблемима грађана јасна и разумљива.

Опет, мора се признати да медији који артикулишу проблеме грађана морају критиковати власт која занемарује проблеме грађана. Мисао да медији који критикују власт нису под утицајем те власти је јасна и разумљива. Мисли и тврдње које су нам јасне и разумљиве морају бити и истините, јер немогуће је да власт која не ради у интересу грађана и која производи сукоб са Бошњацима и ОХР-ом, и која се бави референдумом како би избјегла да се суочи са проблемима економско-социјалне природе, дакле немогуће је да би та власт могла контролисати медије који ту власт критикују, јер мисао да аутократска и недемократска власт контролише медије који ту власт критикују је нејасна и неразумљива. Логичан закључак слиједи: власт не контролише медије који је критикују.

Власт, дакле, не контролише медије у РС, јер медији у РС морају артикулисати проблеме грађана да би грађани пратили те исте медије. Мисао да власт која не контролише медије који артикулишу проблеме грађана, дакле мисао да је та власт приморана да се бави проблемима грађана је јасна и разумљива. Мисли и тврдње које су нам јасне и разумљиве морају бити и истините, јер немогуће је да власт која не контролише медије у РС може да производи сукоб са Бошњацима и ОХР-ом јер је та власт приморана да се бави проблемима грађана јер те проблеме артикулишу медији које та власт не контролише, што, опет, не може бити нејасно и неразумљиво. Логика је неумитна: власт се бави проблемима грађана.

Ако се власт бави проблемима грађана, и ако власт не контролише медије, мисао да сукоб са Бошњацима и ОХР-ом производе управо Бошњаци и ОХР је јасна и разумљива. Мисли и тврдње које су нам јасне и разумљиве морају бити и истините, јер немогуће је да СНСД производи сукоб са Бошњацима и ОХР-ом пошто СНСД мора да се сконцентрише на рјешавање проблема грађана управо из разлога зато што не контролише медије, што је јасно и разумљиво.

Логика каже: медији артикулишу проблеме и незадовољство грађана, који су незадовољни јер тешко живе, али грађани неће казнити власт која рјешава њихове проблеме. Опозиција мора доказати да је у стању рјешавати проблеме грађана боље него власт ако жели да добије изборе!