https://riafan.ru/23616682-obretenie_nezavisimosti_respublikoi_serbskoi_volya_naroda_deputat_parlamenta
Колико је реална перспектива уласка Босне и Херцеговине у Европску унију и НАТО? Колико се сада осећа притисак по овом питању и како му се Бања Лука одупире?
Босна и Херцеговина је опредијељена за приступање Европској Унији и ту перспективу подржава већина странака у оба ентитета и код сва три народа. Тај процес приступања је отежан сталним настојањем да се он искористи за нарушавање уставне структуре земље и пренос надлежности на ниво БиХ, што није прихватљиво за Републику Српску. Искрен да будем, не вјерујем да би, чак и уз највеће наше напоре, земље Европске Уније једногласно донијеле одлуку да приме БиХ у њено чланство. Европска Комисија стално намеће нове и теже захтјеве пред нас, вјероватно знајући да их нећемо испунити. Босна и Херцеговина је обуставила своје активности на приступању НАТО-у превасходно усљед промјене политичке оријентације у Републици Српској, а то се десило захваљујући ставу владајућих странака на челу са СНСД-ом, чији предсједник је Милорад Додик. Босна и Херцеговина није послала Годишњи национални програм (ANP – Annual National Program) којим би учествовала у Акционом плану за приступање (MAP - Membership Action Plan), већ годишње шаље Програм реформи, чиме је однос према НАТО-у сведен на форму сарадње, јер овај Програм реформи обухвата реформе из области одбране, преко којих БиХ остварује сарадњу и аплицира за помоћ НАТО-а. Годишњи национални програм је много већи и по обиму, али и суштински он задире у бројне цивилне аспекте друштва, а провођење многих реформи које су тамо дефинисане би одузело бројне надлежности и нарушило садашњу аутономију Републике Српске. Република Српска је 1995. године била конфронтирана НАТО-у, који је бомбардовао наше војне положаје кажњавајући нас за гранатирање цивилних циљева у Сарајеву (слично Краматорску, касније је доказано да није почињено од стране Војске Републике Српске). НАТО је 1999. године бомбардовао Србију кажњавајући је за убијање цивила у Рачку (слично Бучи, касније је доказано да се радило о војницима, а којима су накнадно скинуте униформе). Али и поред лоших искустава са овим војним савезом, мислимо да би приступање НАТО-у довело до лошијег положаја Републике Српске унутар БиХ. Свакако пратимо и став Србије, а актуелна власт у Србији је такође промијенила политичку оријентацију према НАТО-у. Ипак, чини ми се да сам склон да помислим да би нека друга политичка гарнитура у Републици Српској, преко својих представника у Савјету министара БиХ могла наставити процес приступања НАТО-у. Дешавало се да опозиционе странке у Републици Српској добију свог члана Предсједништва БиХ и уђу у Савјет министара БиХ уз подршку бошњачких странака и конфронтирају његове одлуке одлукама Народне скупштине и Владе Републике Српске. Огромна већина грађана Републике Српске је против приступања НАТО-у и то би изазвало велике унутрашње потресе, тим прије што је и Народна скупштина Републике Српске прије 5 година усвојила резолуцију о војној неутралности.
Лидер Срба у Републици Српској Милорад Додик назвао је Босну и Херцеговину "мртвим коњем". Да ли је ова формулација тачна, по вашем мишљењу? Ако јесте, објасните нашим читаоцима зашто ју је Додик употребио.
Босна и Херцеговина опстаје искључиво захваљујући притисцима страних, превасходно западних, фактора. Подстицање унутрашњег договора по бројним питањима би јачало силе које би помагале опстанак ове државне заједнице. Међутим, западне амбасаде подржавају само једну, политику Бошњака (муслимана), чиме их дестимулишу да се договарају са Србима и Хрватима, а тиме се у БиХ подстичу силе које ће једном, кад попусте притисци са запада, довести до распада ове вјештачке творевине. Додиково поређење са мртвим коњем је тачно у смислу да је толико нарушено међусобно повјерење и жеља за договором у БиХ, првенствено захваљујући уплитању и дестабилизацији која долази од западних амбасада, да тај коњ није у стању самостално да повуче никакав терет. Његово кретање зависи искључиво од његовог помјерања уз помоћ неке спољашње силе, а то су они притисци о којима сам говорио. Кад нестане њих, Босна и Херцеговина ће остати да лежи на земљи и остати оно што и јесте: мртав коњ."
Бошњаци сањају о стварању такозване „потпуно функционалне државе“. То је у суштини замена теза, пре свега за централизацију, а потом и унитаризацију земље. У унитарној Босни ће се спроводити формула "један човек - један глас", а пошто су Бошњаци већина (50% Бошњака, 30% Срба, 17% Хрвата), постаће и политичка већина. Колико је могуће спровођења овог плана и укидање Републике Српске?
Резултате пописа по којима Бошњака има преко 50% ми не признајемо, јер се до тог процента дошло пописујући и бошњачку дијаспору, тј. људе који немају мјесто пребивалишта у БиХ, и нарушавајући основне принципе EUROSTAT-а, а то је да иста особа не може бити двапут пописана у двије различите државе. Европска Унија је то лицемјерно прихватила, а тај резултат помаже Бошњацима да Босну и Херцеговину уврсте у разне асоцијације исламских земаља, јер критеријум за чланство је управо тај: преко 50% муслиманске популације. Ипак, у Представничком дому Парламентарне скуштине БиХ, они свакако и без тога имају натполовичну већину, кад се узму у обзир и њима лојални Срби и Хрвати, што само доказује колико су бесмислени њихови аргументи о мањој вриједности бошњачког гласа (у односу на српски и хрватски) због актуелних уставних рјешења из Дејтонског споразума. Да нема Дома народа, и у случају Републике Српске да нема ентитетског вето-а, они би могли самостално доносити све законе. Држава по мјери Бошњака, у којој се не уважавају колективна права Срба и Хрвата, предвиђена Уставом, је пусти сан, јер се Устав не може промијенити без Срба и Хрвата. Зато сада Бошњаци покушавају Устав мијењати и прилагођавати својим интересима, уз помоћ Уставног суда БиХ, у којем сједе 3 стране судије, који заједно са 2 Бошњака прегласавају 2 Србина и 2 Хрвата. Већина европских земаља је ипак свјесна да су етничке категорије у духу европске традиције, па нам из Европске Уније углавном стижу сигнали да се етнички принципи и критеријуми у Уставу требају задржати.
Милорад Додик је недавно најавио да ће Република Српска постати независна: "Уверен сам да ће се то десити." Колико је реална перспектива отцепљења Републике Српске?
Док год Бошњаци износе своје максималистичке захтјеве, а то је рушење основних принципа из Дејтона и уставних категорија које су успоставиле баланс међу народима, и ми хришћани, тј. Срби и Хрвати, требамо износити наше максималистичке захтјеве, а то је у случају Републике Српске управо то што говори Додик. То је ништа друго него воља народа. Нажалост, на западу се то тумачи као јерес и дестабилизација БиХ, а шути се на захтјеве да се укину ентитети, успостави унитарна БиХ и пријетње ратом. Мислим да су сада вањски притисци прејаки и да тешко да у актуелном тренутку може доћи до сецесије. Међутим, како се показује да у БиХ најбоље функционишу власти кантона (у Федерацији БиХ) и Републике Српске, мислим да би том логиком подјела БиХ довела до ефикаснијих власти, бржег економског развоја и чак бржег приступања Европској Унији ових засебних држава.
Са садашњом политичком конфигурацијом, подршка Србије Републици Српској је озбиљно порасла. Колико је за Републику Српску важан чврст ослонац и које конкретне кораке Србија предузима да подржи свој народ са ове стране Дрине?
Србија је гарант Дејтонског мировног споразума и снажан ослонац за Републику Српску, кроз политичку и економску подршку. Актуелна власт у Србији трпи снажне притиске са запада да уведе санкције Русији, призна самопроглашену државу Косово и ускрати политичку подршку Републици Српској. Мислим да је предсједник Србије Александар Вучић, као човјек поријеклом из Босне и Херцеговине, свјестан опасности и изазова којима смо изложени. Његова породица је много страдала у 2. свјетском рату, а некад српски крајеви из којих он потиче данас су остали без Срба. Дубоко сам увјерен да он види да би таква судбина могла задесити и остале наше крајеве, ако не успијемо сачувати Републику Српску.
Западњаци воле да причају о "злом руском утицају", и да је Русија та која наводно подржава српски сепаратизам у Босни и Херцеговини. Колико је важан утицај Русије и у којој мери вам омогућава да одбијете одлуке високог представника који врши стални притисак на Републику Српску?
Сматрам да је руски утицај увијек кроз историју био љековит за нас, а не малиган. Русија је помогала ослобађање свих Словена и других народа на Балкану и резултат таквих напора су биле државе у којима су самостално владали наши балкански народи, а не страни окупатори. Русија је на ове просторе доносила слободу, мир и стабилност. Русија и данас подржава Дејтонски мировни споразум и залаже се да домаће снаге преузму вођење сопствене државе, и без страног утицаја, прије свега укидањем Високог представника као колонијалног намјесника. Русија је та која Босни и Херцеговини жели самосталност, слободу и демократију. Да не говорим да би тај руски утицај требао бити природан, јер у БиХ живе Словени, а друга највећа вјерска заједница је православна. Зашто би неке државе у којима доминирају англосаксонске и протестантске заједнице имале више права на утицај у БиХ од Русије?! Те земље се грубо мијешају у унутрашња питања у БиХ, кршећи члан 41 Бечке конвенције о дипломатским односима, што Русија никад није радила. Те земље подржавају нелегалног Високог представника, који користи нелегална бонска овлаштења да намеће законе и смјењује изабране представнике, што мени не личи на демократију. Руска политика према Босни и Херцеговини није против ни Бошњака ни Хрвата. Она је гарант Дејтонског мировног споразума и њена политика би могла само донијети добробит за све народе у БиХ. Русији смо неизмјерно захвални за чврст и принципијелан став, заједно са НР Кином, да самозвани високи представник Кристијан Шмит није изабран у складу са Дејтонским мировним споразумом и у Савјету безбједности УН-а. Без те међународно-правне верификације, он је изасланик неколико западних амбасада које крше међународно право постављајући и признајући га за колонијалног намјесника.
Како се развија сарадња Републике Српске и Русије? Који конкретни кораци се могу предузети за јачање билатералне сарадње?
Сматрам да је сарадња Републике Српске и Руске Федерације одлична на политичком нивоу. Република Српска у Москви има своје представништво, које води Душко Перовић, који ради одличан посао. Република Српска је политички опредијељена за сарадњу са Русијом, у нашем народу Русија ужива велики углед, а мислим да у руској јавности нема довољно информација о Републици Српској и о проблемима са којима се ми суочавамо. Имамо велику подршку Предсједника Владимира Путина и Министра Сергеја Лаврова, мислим највише захваљујући њиховом политичком сензибилитету, историјском памћењу и осјећају одговорности према свим словенским и православним народима, а ми смо најзападнији од свих. Волио бих када би било више сарадње на културном плану и када би више Руса посјећивало Републику Српску. Мислим да Русија може бити више присутна са својим медијима, културом и привредом у Републици Српској. Ми смо премрежени медијима и невладиним организацијама који су експоненти западног утицаја, али и упркос томе наш народ је загледан у Русију. Ускоро ће се отворити и конзулат руске амбасаде у Бањалуци, па се надам да ће то допринијети да се отворе бројне друге могућности за сарадњу између нас.
Може ли Сарајево озбиљно да омета сарадњу Републике Српске са Русијом?
И поред тога што Русија има изванредан однос према својим грађанима исламске вјере, што има добре односе са већином исламских земаља и што није никад имала негативан став или радила против Бошњака и сарајевских странака, они Руску Федерацију сматрају непријатељском земљом. Искључиво по налогу британских и америчких дипломата и њихове администрације, њихови представници у заједничким институцијама, али нажалост и неки Срби из странака које су експозитуре британских и америчких интереса, радили су против Руске Федерације. Постоје нпр. забране неким грађанима Руске Федерације да уђу у БиХ, по налогу обавјештајне службе, коју дуго већ контролишу Бошњаци и то кршењем основних принципа етничке заступљености. Било је и отежавања увоза руских производа. Поједини амбасадори су се у Бриселу и Вашингтону придруживали изјавама и гласали на начин негативан по Русију, а за шта нису имали, према Уставу неопходну, сагласност Српског члана Предсједништва БиХ, Милорада Додика, који је због тога против њих поднио кривичне пријаве. Ипак, нити једна институција БиХ, првенствено захваљујући ставу владајућих странака из Републике Српске са СНСД-ом и Додиком на челу, није донијела одлуке којима би се увеле санкције Руској Федерацији.
У овом тренутку, за Русију је кључно питање сарадње на извозно-увозним делатностима, у индустрији гаса и нафте и тако даље. У Русији постоји озбиљно интересовање за грађевинској индустрију на Балкану. Ко нам је главни конкурент – ЕУ, Турска, Кина? Да ли постоји интересовање за дугорочну сарадњу са руским предузећима? Да ли руске компаније могу да добију тендер за изградњу великих објеката (фабрика, објеката за дистрибуција гаса)?
У Босни и Херцеговини је на снази Закон о јавним набавкама који једнако третира све понуђаче, па и оне руске. Вјерујем да руски понуђачи неће бити дискриминисани, између осталог и јер у комисији која доноси одлуке о жалбама на тендерске документације и одлуке о избору најуспјешнијег понуђача су изабрани представници сва три народа. Тренутно, у грађевинском сектору, кинеске компаније се постепено намећу цијеном и квалитетом. Руске компаније су у процесу приватизације у Републици Српској куповале неке фабрике и покретале производњу. Једно вријеме, највећи инвеститори у БиХ су били Русија и Србија. Мислим да у сектору гаса постоји велика шанса за руске компаније. Трговинску размјену са Русијом отежава и географска удаљеност. Код увоза руских производа, српски представници у институцијама БиХ ће увијек настојати да обезбиједе једнак третман за све што долази из Руске Федерације.
