Фридрих Еберт сценарио "Функционална централизована држава" и ескалација насиља у БиХ

Ових дана неки медији су поново актуелизовали пројекат Фридрих Еберт фондације из 2011. године - „Босна и Херцеговина 2025: Сценарији могућег развоја догађаја“. У Републици Српској се истиче важним само један од пет сценарија - „Дисолуција“. Наводи се као, ето, једна њемачка фондација (и то љевичарска) заговара такав један сценарио. Пошто сам учествовао у овом пројекту, а недавно смо могли видјети шта се дешава у Федерацији БиХ, сматрам да ми у Републици Српској требамо обратити пажњу на један други сценарио - „Функционална централизирана држава“.

Много је у јавности било неразумијевања везано за овај пројекат. Само ћу цитирати издавача, на полеђини публикације се каже:“Циљ ове публикације није да донесе предложак за поступање доносиоцима одлука, него да понуди додатну вриједност континуираној дебати пружањем једног неконвенционалног погледа на могућа и вјероватна кретања у земљи.“ Представници Фондације су овај пројекат схватили као интелектуалну вјежбу. Међутим, нису је као такву схватили сви учесници, нити сви медији у земљи. Неки учесници из Федерације БиХ се нису могли помирити са тим да сценарио „Дисолуција“ уопште постоји у публикацији. Медији су, опет, на баш тај сценарио обратили највише пажње.

У свјетлу најновијих догађаја и протеста у Федерацији БиХ, социјалног бунта који је добио и политичку позадину, на свом фејсбук профилу написао сам сљедећи статус:“Ми у Републици Српској прижељкујемо отцјепљење од БиХ и припајање Србији, али није баш да смо сигурни да ће нас то економски препородити. С друге стране, Бошњаци у Федерацији чврсто вјерују да би унитарна БиХ имала двоцифрени раст БДП-а и рјешење свих нагомиланих социјалних проблема. Што нема везе с реалношћу. Зато ће тамо сваки социјални бунт имати политичку и идеолошку позадину. Све док им њихови политичари не кажу истину, свако испољавање социјалног незадовољства у другом ентитету пријетња је за стабилност ове земље.“

И не само то. Из сценарија који ћу приложити „Функционална централизирана држава“, види се да учесници „из различитих друштвених сфера“ из групе која је радила на том сценарију, а који су махом били из Федерације БиХ, сматрају да се до оваквог уређења БиХ може доћи искључиво насиљем и страном војном интервенцијом. Оно што томе претходи су:

-         социјални немири, изазвани незапосленошћу, пропадањем система социјалне заштите, те свеукупним сиромаштвом;

-         међуетничко насиље, изазвано националистичком реториком, шовинизмом и мржњом, а подстакнуто говором политичких партија и медија у земљи;

-         напади на повратнике у обама ентитетима, формирање паравојних група и избијање оружаних сукоба.

Једна од степеница која води оваквом сценарију је одлука о одржавању референдума о отцјепљењу Републике Српске од Босне и Херцеговине. Индиректно пријетња, али и оправдање за могуће насиље које може бити испровоцирано дисолуцијом земље.

Ево и ја желим да дам свој допринос „континуираној дебати“, и скренем пажњу на то шта нам све може доћи из „већег БХ ентитета“, и која је методологија успостављања централизоване државе, тј. укидања Републике Српске, тј. испуњења бошњачког националног циља.

Функционална централизирана држава

Године 2025. Босна и Херцеговина је функционална централизирана држава и чланица Европске уније. Централизирани политички систем, успостављен након насилних сукоба и касније међународне војне интервенције, омогућио је поједностављење процеса доношења одлука, што је резултирало политичким, економским и реформама правосуђа. Закони о људским правима се проводе, економија напредује, стопа незапослености опада а социјална кохезија јача.

Ситуација у Босни и Херцеговини се погоршавала из године у годину. До 2015. године економија земље била је на најнижој тачки. Незапосленост, пропадање система социјалне заштите те свеукупно сиромаштво изазвали су масовне социјалне немире. Показало се да је дисфункционалан и сложен политички систем главна препрека у процесу еуроатлантских интеграција. Након избора одржаних 2010. године, и након изузетно дугог кашњења у формирању државне владе, опћи избори 2014. године су били још већа катастрофа у погледу изградње стабилне политичке коалиције на ентитетском и државном нивоу. Националистичка реторика, шовинизам и мржња, потакнути говором политичких партија и медија у земљи, покренули су спорадичне акте међуетничког насиља чији је циљ био скренути пажњу са све горе економске ситуације, непостојања развојних стратегија и огромне незапослености.

Године 2015. сусједна Хрватска је већ пуноправна чланица ЕУ-а, а Србија је у завршној фази процеса кандидатуре. Међутим, због замора од проширења унутар Европске уније, приступање Србије је стављено на чекање, што је изазвало незадовољство њених грађана и дестабилизирало политичку ситуацију у земљи, посебно због захтјева за већом аутономијом Војводине и Санџака, али и због још увијек неријешеног питања Косова.

До краја те године политичке елите у БиХ још увијек нису успјеле формирати државну владу, што је довело до кулминације незадовољства. У исто вријеме, међународна заједница је инсистирала на уставним промјенама које би ојачале државне надлежности, а што је било неприхватљиво за политичке странке у Републици Српској. Политичари из Републике Српске су тврдили да застој у спречавању економског развоја и подривање политичке стабилности утјечу и на државу и на ентитете. Није постојала заједничка државна економска стратегија, а фискална политика је изазивала незадовољство, поготово када се радило о расподјели пореза и средстава с државног нивоа ентитетима и Брчко Дистрикту. Политичари из РС-а представљали су то као још један разлог зашто је, по њиховом мишљењу, Босна и Херцеговина као држава неодржива. Стога су донијели одлуку о одржавању референдума о отцјепљењу Републике Српске од Босне и Херцеговине. Реакције из Федерације биле су масовне и с тенденцијом да прерасту у насиље, јер се референдум доживљавао као објава рата.

На почетку 2016. године све три етничке групе су се мобилизирале, потакнуте убрзаном кулминацијом етничких напетости, непријатељским и отворено агресивним јавним говором, који су медији подржавали и проводили. Чести напади на повратнике у обама ентитетима, формирање паравојних група и избијање оружаних сукоба запријетили су да ће ескалирати у грађански рат. Ескалација насиља потакнула је НАТО да покрене војну интервенцију. Брза реакција међународне заједнице била је резултат научених лекција из прошлости, поготово грешака почињених у Босни и Херцеговини у периоду 1992-­1995. Сврха мисије није била само смирити сукоб, већ и коначно стабилизирати стање у региону стварањем функционалног државног оквира. Након година рада с бројним институцијама и представницима 14 различитих власти, ЕУ и остатак међународне заједнице заузели су се за централизирану државу како би олакшали комуникацију и сарадњу с властима и учинили их бржим и ефикаснијим. Србија се снажно успротивила интервенцији, тврдећи да су угрожени интереси Срба у Босни и Херцеговини, али је након снажног политичког притиска међународне заједнице одустала од свог противљења.

Циљ те мисије није био само смирити  сукоб, него и одузети власт етаблираним етничким политичким елитама, од којих је већина била на власти још од рата. Након смиривања на терену, међународна заједница је сазвала националну скупштину, коју су чинили представници цивилног друштва, академске заједнице, синдиката и различитих друштвених група, како би се измијенио устав и изабрала пријелазна влада.

Извршен је притисак на политичаре да усвоје устав којим се Босна и Херцеговина дефинира као централизирана држава с уграђеним механизмима за заштиту против било какве врсте дискриминације. Нови устав, усвојен крајем 2016. године, дефинирао је све људе у Босни и Херцеговини као грађане с једнаким правима и индивидуалним слободама, док је политички систем био тако конципиран да га чине један предсједник, једна јака централна влада, дводомни парламент и опћине. Међутим, донесен је и нови изборни закон како би се заштитила етничка и мањинска права кроз примјену принципа ротације мандата на свим нивоима између трију највећих етничких група и осталих. Тиме је спријечена било каква могућност блокаде функционирања државе и изборних превара у будућности.

Након што су опћи избори 2017. године донијели нове политичке елите, које су се појавиле у периоду од годину дана након пријелазне владе као резултат интензивног лобирања међународних актера присутних у босанскохерцеговачком друштву, међународна заједница сачинила је економски план сличан чувеном „Маршаловом плану“, којим се јачају инфраструктура, запошљавање и економија. То је резултирало попуштањем етничких напетости услијед знатног побољшања квалитета живота и животног стандарда за грађане БиХ. Нова државна структура омогућила је стварање јединствене и снажне економске политике и одрживе развојне стратегије, које су, у комбинацији с пакетом законских реформи, створиле стабилну климу за директна страна улагања. Смањење гломазне администрације, значајне субвенције и програми подршке домаћим предузећима резултирали су стабилним и сталним растом домаће привреде – на велико задовољство грађана БиХ и међународне заједнице. Регионална сарадња је додатно побољшана, а земља је постигла значајан напредак према еуроатлантским интеграцијама, уз помоћ својих сусједа Хрватске и Србије – које су сада обје чланице ЕУ-­а.

БиХ је стекла статус кандидата за приступање ЕУ у 2019. години и постала њеном чланицом у јануару 2025. Стабилно политичко и социјално окружење у земљи позитивно је утјецало на цијели регион.