Monday, October 17, 2016

Несрећна земља


Шта је заједничко Сребреници и Стоцу?

Сребреница је мали подрињски градић који за Бошњаке има симболичку улогу због злочина који се тамо десио 1995. године. У Сребреници су већина Срби, као што су у Стоцу већина Хрвати.

Пођимо прво од Сребренице. У овој општини регистровано је око 9.000 бирача, од којих је више од 6.000 српске националности. Да би намирили "разлику", Емир Суљагић и политички лидери бошњачких странака започели су 2012. године кампању „Гласаћу за Сребреницу“ организоване регистрације Бошњака за предстојеће локалне изборе, у којој су били ангажовани многи, од Владе Федерације БиХ преко бошњачких политичких странака до Исламске заједнице и такозваних студената, а која је имала за циљ привлачење 5.000 нових бирача. На изборима 2012. године, захваљујући једном таквом изборном инжењерингу, побиједио је Ћамил Дураковић.

Ове године није било такве кампање, највише захваљујући прописима БиХ и Републике Српске и активностима нашег МУП-а који нису дозволили да се врше фиктивне пријаве мјеста пребивалишта. Зато је, у међусобном препуцавању, Емир Суљагић 20. септембра ове године упитао Ћамила Дураковића: "Може ли Дураковић данас, двије седмице пред изборе рећи какав ће бити резултат избора 2. октобра? Јер, једини списак који занима мене, а и овај народ, јесте бирачки списак и одговор на питање колико на том списку има Дураковићевих, а колико гласача Младена Грујичића." Он, али и свако ко је разумио проблематику избора у Сребреници, је тада знао да ће Ћамил Дураковић изгубити.

Али ту не стаје прича. Исти Суљагић, након пораза Ћамила Дураковића, написао је 12. октобра да је прије избора Дураковићу изложио план: "Бошњачки чланови Општинске изборне комисије и бирачких одбора би неколико дана пред изборе поднијели оставке, не би било могуће извршити примопредају бирачког материјала, дошло би до кризе донекле сличне оној коју Драган Човић већ годинама производи у Мостару, али би то била и криза у којој пробосанске странке имају начелника и већину у локалној скупштини. Саопштио сам тај приједлог Дураковићу први пут пред његов одлазак у Њујорк. С презиром је одбио ту идеју."

Сада прелазимо на проблем Стоца. Градић у Херцеговини који има хрватску већину, али због блокаде изборног процеса у Мостару, бошњачке политичке партије су вршиле масовну регистрацију бошњачких гласача из Мостара (који тамо не гласају) у Столац. Када су схватили да, и поред тога, не могу побиједити хрватског кандидата, Салмир Каплан, бошњачки кандидат за начелника општине, физички је напао и повриједио предсједника општинске изборне комисије Ивана Перића. Још горе је прошао члан бирачког одбора столачког бирачког мјеста Подград 2 Марио Рагуж који је хоспитализован у Свеучилишној клиничкој болници Мостар и смјештен је у Јединицу за интензивну његу. На тај начин, избори у Стоцу, у којима је готово извјесна била побједа хрватског кандидата, спријечени су, и одгођени до даљњег.

Шта је заједничко у ова два случаја? Превара, подвала, инжењеринг. Силовање изборног процеса и демократије које се огледа у пререгистрацији бирача, тако да на одлуку о томе ко ће вршити општинску власт утичу они који у тој општини не живе, и не дијеле судбину оних који живе, а који ће бити сурово прегласани. Најгоре од свега је што се то ради јавно и отворено, што то раде (или се ради под њиховим благословом) истакнути политичари, владини службеници, новинари. Да ли су тога свјесни? Шта је порука Србима и Хрватима?

2.септембра 2011. године написао сам текст под називом "Ничија земља":


Подсјетио бих се сљедећих реченица:

"Живимо у земљи са којом се поистовјећује само један народ, и то онај најбројнији. Нашој земљи недостаје лидерсто јер најбројнији народ није спреман и није у стању да се договара, да прихвата потребе и захтјеве других, да попушта. Народ који би требао бити лидер у нашој земљи подстиче раздоре и нестабилности у политичким заједницама друга два народа. Народ који није успио да постигне своју унутрашњу стабилност, штавише генерише нестабилност међу другима, није у стању да води ову земљу. Народ који тражи од страних земаља да рјешавају унутрашње проблеме наше земље, највише подрива сопствену земљу са којом се највише поистовјећује. Народ који се труди да свијету покаже стање у нашој земљи лошим, те друге народе оптужује за непостизање унутрашњег договора и стабилности, највећи је непријатељ наше земље.

Ова земља нема будућност, јер у њој не постоји лидерство које може генерисати стабилност. Ова земља је једна несрећна земља, једно друштво осуђено на неуспјех, једна породица која се распада... јер немамо довољно снаге, а ни поноса, да сами рјешавамо своје проблеме."

И данас ћу потписати сваку реченицу овог текста.

Friday, October 7, 2016

Снажна побједа за снажну Бањалуку


Неколико дана уочи објаве кандидатура за градоначелника Бањалуке, чуо сам информацију из врха НДП-а да Драган Чавић неће бити кандидат за градоначелника, уколико кандидат СНСД-а буде Игор Радојичић. Све озбиљне странке (или странке о чијем резултату бригу воде странци) наручују анализе о могућности побједе њиховог кандидата. Драган Чавић је прије објаве своје кандидатуре ЗНАО да ће изгубити од Игора Радојичића. Зашто је онда прихватио? Вјероватно зато што кандидатура за градоначелника обично повећава број гласова за страначку листу.

Практично је тзв. Савез за промјене жртвовао Драгана Чавића и НДП, дали су му улогу да изгуби у Бањалуци, а СДС и ПДП су се сконцентрисали на Градишку, Прњавор, Теслић, Добој, Бијељину, Источно Сарајево, Требиње...

Зашто је Игор Радојичић бољи кандидат од Драгана Чавића, и зашто ће, на концу, бити бољи градоначелник? Игор је поштен, у својој каријери (која је завидна) нема мрље. Чавић је контроверзан, с обзиром на неколико афера (помиловања, Витол, Боска, итд.), али и политички штетних одлука по Републику Српску ("реформа" војске, извјештај за Сребреницу, итд.). Игор има већу академску тежину, и беспрекоран успјех током школовања, завршио је захтјеван Електротехнички факултет, магистрирао. Чавић је прије политике био комерцијалиста у Фабрици дувана. Игор има углед у региону и многим земљама Европске Уније, Чавић у Сарајеву. Шта је онда остало Чавићу?

Најважнија карта на коју је заиграо Чавић је била теза да је Радојичић Додиков кандидат и да ће, ако буде изабран, беспоговорно слушати Додика, рачунајући на то да један дио неутралних и незадовољних гласача има лошу перцепцију о Додику. Такође, покушао је акумулисати незадовољство грађана (разлози за то ће увијек постојати) кампањом "држ`те лопова".

Радојичићев одговор на то је био адекватан. Он је своју кампању усмјерио доста широко, према свим грађанима. Састајао се с удружењима, од спортских до културних. Ушао је у све поре наше заједнице, и обишао све, па је један афористичар монтирао слику Робинзона Крусоа и уметнуо му текст како је Игор дошао и њега да обиђе. Обишао је све, па и Робинзона Крусоа. На тај начин је Игор ушао у све сфере друштва, показао да ће као градоначелник моћи да комуницира са свима, и да ће моћи бити градоначелник свих грађана.

Даље, Радојичић је избацио најбољу листу у историји свих СНСД-ових листа. Хвалио се да је процес предлагања био потпуно демократски, био јесте, али ипак је био дијелом "контролисан" у смислу подређености јасним правилима и концепту. Резултат тога је листа која је резултанта представника страначке организације, који имају препознатљивост на мјесном нивоу, и стручних људи који имају препознатљивост на нивоу Града, угледних доктора, просвјетних, културних и академских радника. Млади, жене и пензионери, и различити људи који имају доказан ангажман и резултате у својим сферама. Сваки грађанин Бањалуке се могао препознати у бар једном од кандидата са листе СНСД-а.

Савјети Градског одбора СНСД-а су добили задатак да окупљају, свако из своје структуре (просвјете, привреде, здравства, итд.), симпатизере и активисте с даљом мотивацијом да у својим стручним заједницама раде на побједи Радојичића и СНСД-а.

Остали аспекти кампање су такође били беспрекорни: кампања на друштвеним мрежама, од самог Радојичића који је по свом ангажману познат у региону, до званичне Фејсбук странице СНСД Бања Лука, која је професионално вођена, имала добар садржај, који је дијељен и имао добру видљивост. Чавић је, с друге стране, купио Твитер профил, који је убрзо угасио, након што је то објелодањено. У телевизијским наступима и ТВ дуелима Радојичић је такође доминирао.

Пар ствари о референдуму. Из редова тзв. Савеза за промјене стижу примједбе да је референдум, одржан 25. септембра, одиграо значајну улогу у побједи СНСД-а, чиме ће вјероватно тражити изговор за своје даље остајање на функцијама. СНСД није побиједио захваљујући референдуму, него је тзв. Савез за промјене изгубио зато што су имали нејасан и блијед став по овом питању. Нико им није бранио да стану раме уз раме с Додиком у одбрани Дана Републике, али неки као Босић су кружили као киша око Крагујевца око изјаве да референдум подржавају, док су неки попут Чавићевог потпредсједника Крсмановића отворено били против референдума, штавише призивали санкције Републици Српској говорећи да вребају прилику да преузму власт након што међународна заједница казни Додика. Чавић се од његовог наступа на једној сарајевској телевизији није оградио, и ту лежи један од разлога његовог пораза: нејасност, недосљедност, и дволичност у вођењу националне политике. Показало се да све Сорошеве методе, од стварања опште апатије и неповјерења у институције, преко социјалне демагогије до релативизације националних циљева и политике, нису наишли на одговор у народу.

На крају, знало се да ће Радојичић побиједити, али врло мудро се са таквим процјенама и резултатима испитивања јавног мњења изашло на почетку, како би се значајне снаге и људи битни за побједу (који можда у почетку калкулишу) привукли на своју страну. Овакве процјене су (не рачунајући некредибилне интернет анкете) изостале на крају кампање, како се чланство и симпатизери не би успавали. И не само да се нису успавали, него је прорадио и страх код неутралних бирача од Чавићеве побједе, страх код истих оних људи на које је он рачунао у својој кампањи да ће гласати против Додика. На крају је Чавић успио да „Додиков референдум“ претвори у референдум против Чавића.

Све карте на које је Чавић заиграо су пропале, а његова анти-кампања му се вратила као бумеранг. Игор и СНСД су водили своју кампању, и поставили 15.000 гласова разлике за Игора као циљ. На крају је та разлика већа од 16.000 гласова. Паметном довољно.

Monday, July 25, 2016

Референдум први у низу, да би били близу...



Косовска битка се десила 1389. године, Деспотовина је под турску власт пала 1459. године. Прва буна против Турака избија 1594. године – Банатски устанак, а први озбиљнији устанак 1804. године – Први Српски устанак, и даље је све познато. Срби су, и с ове и с оне стране Дрине, ратовали на страни Аустрије и Млетака, што формално нису устанци, али јесу значајни напори да се окупатор ослаби, и да се што скорије дође до слободе.

Опет, не могу се отети утиску, да је доста времена прошло од кад смо потпали под власт Отоманске империје, до првог озбиљног устанка који је водио коначном ослобођењу. Стиче се утисак или да наши преци нису били довољно добро организовани, или нам је једноставно (зашто не уобзирити и ту могућност) било добро.

Данас питамо наше претке: шта сте радили? Јесте ли могли бити активнији, храбрији и сложнији? Све у циљу да Срби дођу прије до слободе и укључе се у модерне историјске процесе равноправно с осталим европским народима. Ропство под турском влашћу пореметило је нашу судбину и значајно осакатило наш народ, биолошки али и духовно. Језик, идентитет, националне вриједности и институције, образовање, економски процеси и индустријализација, све је то морало да чека завршетак некаквог устанка или рата, увијек подложно вањским притисцима и импровизацији. Пропустили смо многе шансе јер смо били оптерећени оним базичним, а то је слобода.

С друге стране, настанак модерних европских нација тијесно је повезан с буржоаским револуцијама. Слом феудалног система је био потребан да се уведу нове категорије, као што су: нација, патриотизам, национални интереси итд. Индустријалци у развијеним земљама или српски трговци, матрица је иста: револуција и устанак су се десили јер је то било у интересу некога ко је имао паре. Схватио је да ће плаћати мање пореза и дажбина ако буде плаћао својима, и да ће га они боље штитити.

У протеклих 25 година имали смо прилику видјети осамостаљење бројних држава: Чешка и Словачка, земље бившег СССР-а, Словенија, Хрватска, БиХ, БЈР Македонија, Црна Гора, самопроглашена „Република Косово" (формално није, али суштински јесте), Јужна Осетија, Крим... Кроз 50 или 100 година, гледано уназад, овај период ће бити посматран као изразито буран, исто као што је прва половина 19. вијека, у смислу устанака и револуција, те обликовања нација и држава, био перид значајан за модерну Европу. Кроз 50 или 100 година наши потомци ће нас питати исто као што и ми данас питамо претке наше: шта сте радили? Јесте ли могли бити активнији, храбрији и сложнији?

Република Српска је историјска прекретница за Србе западно од Дрине. Од устанака у другој половини 19. вијека (Дољанска буна, Невесињска пушка...), преко учешћа на страни Србије у 1.свјетском рату, народноослободилачкој борби у 2.свјетском рату, показујемо историјску приврженост идеји слободе и особину државотворности.

Референдум и самосталност нису питање једног изборног циклуса, нису питање за дневно-политичку употребу, то је питање које не искључује друга питања (економско-социјална).

Кад неко говори да од референдума постоје важније ствари, кад неко говори да нам је у БиХ добро и да за референдум није вријеме, кад неко наше трговце и привреднике назива тајкунима, тај не жели да се референдум деси.

Историјске шансе не смију бити пропуштене! Суд историје је немилосрдан.