Неколико дана уочи објаве кандидатура за градоначелника Бањалуке, чуо сам информацију из врха НДП-а да Драган Чавић неће бити кандидат за градоначелника, уколико кандидат СНСД-а буде Игор Радојичић. Све озбиљне странке (или странке о чијем резултату бригу воде странци) наручују анализе о могућности побједе њиховог кандидата. Драган Чавић је прије објаве своје кандидатуре ЗНАО да ће изгубити од Игора Радојичића. Зашто је онда прихватио? Вјероватно зато што кандидатура за градоначелника обично повећава број гласова за страначку листу.
Практично је тзв. Савез за промјене жртвовао Драгана Чавића и НДП, дали су му улогу да изгуби у Бањалуци, а СДС и ПДП су се сконцентрисали на Градишку, Прњавор, Теслић, Добој, Бијељину, Источно Сарајево, Требиње...
Зашто је Игор Радојичић бољи кандидат од Драгана Чавића, и зашто ће, на концу, бити бољи градоначелник? Игор је поштен, у својој каријери (која је завидна) нема мрље. Чавић је контроверзан, с обзиром на неколико афера (помиловања, Витол, Боска, итд.), али и политички штетних одлука по Републику Српску ("реформа" војске, извјештај за Сребреницу, итд.). Игор има већу академску тежину, и беспрекоран успјех током школовања, завршио је захтјеван Електротехнички факултет, магистрирао. Чавић је прије политике био комерцијалиста у Фабрици дувана. Игор има углед у региону и многим земљама Европске Уније, Чавић у Сарајеву. Шта је онда остало Чавићу?
Најважнија карта на коју је заиграо Чавић је била теза да је Радојичић Додиков кандидат и да ће, ако буде изабран, беспоговорно слушати Додика, рачунајући на то да један дио неутралних и незадовољних гласача има лошу перцепцију о Додику. Такође, покушао је акумулисати незадовољство грађана (разлози за то ће увијек постојати) кампањом "држ`те лопова".
Радојичићев одговор на то је био адекватан. Он је своју кампању усмјерио доста широко, према свим грађанима. Састајао се с удружењима, од спортских до културних. Ушао је у све поре наше заједнице, и обишао све, па је један афористичар монтирао слику Робинзона Крусоа и уметнуо му текст како је Игор дошао и њега да обиђе. Обишао је све, па и Робинзона Крусоа. На тај начин је Игор ушао у све сфере друштва, показао да ће као градоначелник моћи да комуницира са свима, и да ће моћи бити градоначелник свих грађана.
Даље, Радојичић је избацио најбољу листу у историји свих СНСД-ових листа. Хвалио се да је процес предлагања био потпуно демократски, био јесте, али ипак је био дијелом "контролисан" у смислу подређености јасним правилима и концепту. Резултат тога је листа која је резултанта представника страначке организације, који имају препознатљивост на мјесном нивоу, и стручних људи који имају препознатљивост на нивоу Града, угледних доктора, просвјетних, културних и академских радника. Млади, жене и пензионери, и различити људи који имају доказан ангажман и резултате у својим сферама. Сваки грађанин Бањалуке се могао препознати у бар једном од кандидата са листе СНСД-а.
Савјети Градског одбора СНСД-а су добили задатак да окупљају, свако из своје структуре (просвјете, привреде, здравства, итд.), симпатизере и активисте с даљом мотивацијом да у својим стручним заједницама раде на побједи Радојичића и СНСД-а.
Остали аспекти кампање су такође били беспрекорни: кампања на друштвеним мрежама, од самог Радојичића који је по свом ангажману познат у региону, до званичне Фејсбук странице СНСД Бања Лука, која је професионално вођена, имала добар садржај, који је дијељен и имао добру видљивост. Чавић је, с друге стране, купио Твитер профил, који је убрзо угасио, након што је то објелодањено. У телевизијским наступима и ТВ дуелима Радојичић је такође доминирао.
Пар ствари о референдуму. Из редова тзв. Савеза за промјене стижу примједбе да је референдум, одржан 25. септембра, одиграо значајну улогу у побједи СНСД-а, чиме ће вјероватно тражити изговор за своје даље остајање на функцијама. СНСД није побиједио захваљујући референдуму, него је тзв. Савез за промјене изгубио зато што су имали нејасан и блијед став по овом питању. Нико им није бранио да стану раме уз раме с Додиком у одбрани Дана Републике, али неки као Босић су кружили као киша око Крагујевца око изјаве да референдум подржавају, док су неки попут Чавићевог потпредсједника Крсмановића отворено били против референдума, штавише призивали санкције Републици Српској говорећи да вребају прилику да преузму власт након што међународна заједница казни Додика. Чавић се од његовог наступа на једној сарајевској телевизији није оградио, и ту лежи један од разлога његовог пораза: нејасност, недосљедност, и дволичност у вођењу националне политике. Показало се да све Сорошеве методе, од стварања опште апатије и неповјерења у институције, преко социјалне демагогије до релативизације националних циљева и политике, нису наишли на одговор у народу.
На крају, знало се да ће Радојичић побиједити, али врло мудро се са таквим процјенама и резултатима испитивања јавног мњења изашло на почетку, како би се значајне снаге и људи битни за побједу (који можда у почетку калкулишу) привукли на своју страну. Овакве процјене су (не рачунајући некредибилне интернет анкете) изостале на крају кампање, како се чланство и симпатизери не би успавали. И не само да се нису успавали, него је прорадио и страх код неутралних бирача од Чавићеве побједе, страх код истих оних људи на које је он рачунао у својој кампањи да ће гласати против Додика. На крају је Чавић успио да „Додиков референдум“ претвори у референдум против Чавића.
Све карте на које је Чавић заиграо су пропале, а његова анти-кампања му се вратила као бумеранг. Игор и СНСД су водили своју кампању, и поставили 15.000 гласова разлике за Игора као циљ. На крају је та разлика већа од 16.000 гласова. Паметном довољно.
No comments:
Post a Comment