Легитимна пријетња и нелегитимна опозиција

Кад доносите неку одлуку, поред тога што треба да буде праведна, водите рачуна да не изазовете велико незадовољство и отпор, јер ако велико незадовољство долази од представника неке групе на коју се односи одлука, онда по свему судећи није задовољен критеријум праведности. Кад су они који артикулишу незадовољство те групе демократски изабрани, они имају легитимитет да кажу да је то за њих лоше. Сваки отпор који пруже таквој одлуци представља легитимну политичку пријетњу.

Додик и његова коалиција су добили већинско повјерење грађана и легитимни су представници Републике Српске. Кад се буне против одлука Шмита, Суда БиХ, Уставног суда БиХ и других институција БиХ, онда је то "de facto" став Срба и Републике Српске. Ако су одлуке Шмита и институција БиХ уперене против једног народа и ако се не проводе у половини БиХ, онда то значи да је она полудржава, јер легитимна политичка сила једног од три народа и једног од два ентитета пружа отпор.

Код геополитичких договора великих сила, увијек се настојало уважити "стање на терену", некакав став народа, бројност устаничке војске или барем некаква скупштина или петиција, те је оно доприносило обликовању будућих држава и државних уређења. Јер ако се то ради мимо воље неког народа и легитимне политичке силе, у будућности ће представљати извор сукоба и нестабилности.

Опозиција у Српској подрива легитимитет политичке силе Републике Српске, а која пружа отпор Шмиту, Суду, Уставном суду БиХ итд. Опозиција је учествовала у доношењу закона због којих је Додик пресуђен, а не желе да пруже подршку отпору провођења те пресуде, те тиме шаљу слику да се Додик није борио за националне интересе Срба и Српске, како би сачувао имовину Српске (у чему је учествовала и опозиција), већ да се он борио и бори за своје, личне и парцијалне интересе.

Поред тога што је то национално неодговорно, то је и лицемјерно. Република Српска се може одбранити од правног насиља Шмита само ако може представљати легитимну политичку пријетњу. Опозиција прави пукотине у тој пријетњи и даје легитимитет Шмитовим одлукама. Кад би то престали радити, Шмит би отишао за 5 дана. Они шаљу поруку и политичком Сарајеву да не треба попустити, јер кад Додик изгуби изборе, они ће бити кооперативни, дакле став Срба и Српске је промјенљив. Само треба сачекати. Они подржавају ванредне изборе након пресуде Додику, даће легитимитет одлукама Суда и ЦИК-а, предложиће свог кандидата и покушаће помоћи политичком Сарајеву да ураде Србима оно што су Србима урадили Албанци на Косову и Метохији.

Кад би опозиција о најважнијим националним питањима, као што су Бонска овлаштења, одлуке Уставног суда, дјеловање Тужилаштва и Суда БиХ, дјеловање ЦИК-а, имала идентичан став као власт, тада би легитимна политичка сила Срба и Српске била несаломива, а странцима и политичком Сарајеву би остало само једно: да је уваже и усмјере доношење одлука ка преговарачком столу, а не према веб страници ОХР-а.

Слободарски народ или пацови

Свака државна власт заснива се на договору политичких актера у складу са Уставом и законима. Нема легитимне власти до оне која је дефинисана Уставом.

Ко ово негира - пориче државу. Зато што мисли да неко са стране може учествовати у политичком договору, да неко други ко није наведен у Уставу може радити нечији посао и вршити његова овлаштења, да се може мимо Устава, тј. потребног критеријума и већине за договор политичких актера, успостављати нека власт. У свакој нормалној држави, они који би се за то залагали и то проводили, били би оптужени и осуђени за издају, државни удар, за рушење уставног поретка.

Само у БиХ такви људи су "патриоте", а пресуђен је Додик који се против тога борио, а управо због борбе за заштиту Устава и права. Јер не признаје вануставно дјеловање и доношење одлука које се не заснива на договору домаћих политичких актера.

Кажу да је Додик сецесиониста, да је деструктиван и да га зато треба на овај начин пресудити. Додиково мишљење да БиХ треба вратити у оквир изворног Дејтона или чак да БиХ треба да се распадне - легитимно је. Зато што је то једно од мишљења које износе домаћи политички актери, а Додик је на бази тог мишљења добио подршку народа. Али и да би се то мишљење провело у дјело, требаће договор домаћих политичких актера, што Додик не негира. Додиково дјеловање никад није изашло ван оквира Устава, а безмало сви други изузев његове коалиције врше напад на уставни поредак. Једини Додик за то кривично одговара.

Кажу да Додик подржава Путина и да је то неопростиво, а ми треба да тежимо Европској Унији. У Русији се проводе какви такви избори (ја сам их надгледао и мислим да су довољно демократски), и одлуке доносе лица која су изабрали грађани. У Европској Унији се питају неки људи које нису изабрали грађани и сматрају да треба бити проведена пресуда суда којег нема у Уставу, а на бази закона који је донио појединац који као законодавац није наведен у том истом Уставу. Таквој Европској Унији ми не требамо тежити. Ми не требамо тежити недемократској отуђеној од народа творевини која нам шаље лице које замјењује договор политичких актера и врши државну власт, а изабрано је на бази изјаве неколико амбасадора чије земље учествују у свјетској популацији са 11-12%. У поређењу са таквим понашањем, из нашег угла гледања, Русија је бастион слободе и демократије, а Европска Унија диктатура, колонијална сила и тамница народа.

Слобода увијек нађе свој пут до побједе, а пацови до канализације. Уочи годишњице операције "Олуја" и највећег етничког чишћења и геноцида у Европи од Другог свјетског рата наовамо, а коју тај демократски свијет није осудио ни одговорне казнио, требамо разумјети туђе намјере и омчу која се спрема.

Зато требамо бити оно што јесмо, народ са политичком вољом, који се супротстављао окупацији и диктатури, јер само тако ћемо бити уважени као политички фактор. Само требамо бити Срби, јер смо увијек били слободарски народ.

Столац, Радимља, Милорадовићи и Храбрени

Столац, мјесто које има више српских цркава, споменика и културне баштине него Срба. Ктитор манастира Житомислић, Милисав Милорадовић Храбрен, који се помиње крајем 16. вијека, потицао је из тада већ готово два вијека старе породице Милорадовића Храбрена, чије је братство живјело у подручју столачких Дубрава и Храсна. 

Јачању војног и економског утицаја Милорадовића, по свему судећи допринијела је бројност и положај сточарског племена Храбрена којем су припадали. Родоначелник породице, Стјепан Милорадовић, познат је од 1416. године из неког сукоба са Дубровчанима. Не знамо кад је живио Милорад. 

За освјетљавање историје Милорадовића Храбрена, помажу и споменици њихове градитељске дјелатности: породична некропола на Радимљи (гдје су вјероватно сахрањивани и остали Храбрени), комплекс цркве са гробовима и двије судачке столице код цркве Св. Петра и Павла у Ошанићима. „А се сто воеводе Стипана Милорадовића, а понови га воевода Петар син му", натпис је на каменој столици у Ошанићима. 

Под каменом плочом код цркве сахрањен је 1505. године Петров син Радосав. Сахрањивани су углавном на Радимљи. Породичне везе добро открива познати стећак: „сие лежи добри Радое, син воеводе Стјепана на својој баштини на Батногах си билиг постави на ме брат мои воевода Петар". Радосава, Петровог сина, насљеђује Радоје, који 1534. године обнавља цркву Св. Николе на Тријебњу. Патрилинеарни род Храбрена је и генетски профилисан помоћу Y-днк истраживања, историјских извора, предања, итд. Заједнички предак овог сточарског племена је вјероватно имао Y-днк мутације (подгране најчешће српске мутације I2-PH908) Y177200 и Y103938 (https://www.yfull.com/tree/I-Y177200/) од којих је млађа стара око 900 година.

Милорадовићи су низводна Y232679 и њој вјероватно припадају потомци Милорада, који је могао бити не тако давни предак Стјепана Милорадовића и живио у 13. вијеку. Потврђени носиоци ове Y-днк мутације су неке од муслиманских и српских дубравских породица са предањима о поријеклу од Милорадовића. Узводна Y177200/Y103938 грана се дијели на три гране, што није једини случај код грана те старости, а што нам говори да је држава Стефана Немање поставила добре основе за стабилан демографски раст. Ја припадам низводној грани Y106496/Y108847/Y99196, која је рођачка Милорадовића. Мој мушки предак савременик Стјепана Милорадовића Храбрена, био му је вјероватно даљи рођак, могуће у 5. или 6. кољену. Вјероватно су се међусобно познавали. Мој мушки предак, који је био савременик Радосава сахрањеног у Ошанићима, из неког разлога је имао велики број мушких потомака. Ниједан од нас који смо његови потврђени потомци, није рођен у Херцеговини. Ширењу његове мушке лозе погодовале су миграције и експанзија српског православног становништва штокавског ијекавског говора у подручја Босанске Крајине и околине Добоја у 16. вијеку.

Српски одговор на сепаратистичко насиље и институционални хаос

Обиљежавање 28. фебруара, дана кад је донешен први Устав Републике Српске је тим важније, јер је и Дејтонским споразумом потврђен уставно-правни континуитет Републике Српске. Треба рећи и да су прије избијања сукоба у БиХ, Срби основали Народну скупштину 24. октобра 1991. године, Републику Српску 9. јануара сљедеће године, донијели свој први Устав на данашњи дан те 1992. године, али и да је Радован Караџић претходно ставио свој потпис на Кутиљеров мировни план. Овим поступцима Срби су показали да, на њихово заобилажење у доношењу одлука и на сепаратистичке тежње од стране друга два народа, су имали мирољубив, цивилизован и институционалан одговор.

Прије свега ми смо имали право да учествујемо у одлуци о томе у којој држави хоћемо да живимо, а са југословенским опредјељењем ми смо били легалисти, дочим су други били сепаратисти. Друго, ми нисмо смјели да будемо прегласавани, нити у скупштини Босне и Херцеговине, нити на нелегалном и неуставном референдуму 1. марта, а што се коси и са основним принципима ЗАВНОБиХ-а, на који се Бошњаци тако здушно позивају. Треће, наш институционални одговор био је мирољубив и у складу са међународним правом и Повељом Уједињених нација. Четврто, сукоби у БиХ почињу убиствима Срба и злочинима над нашим народом, од убиства српског свата на Башчаршији преко злочина у Сијековцу код Брода и Доњем Маловану код Купреса и даље, што оружани отпор Срба чини оправданим.

С друге стране, Муслимани и Хрвати су тражили издвајање БиХ из Југославије, што је било противно тадашњем Уставу СФРЈ, дакле нелегално, а будући да је један конститутивни народ у СР БиХ био против тога, онда и нелегитимно. Током доношења одлука, Срби су константно прегласавани и заобилажена је њихова воља, која је била уставно-правна чињеница и обавеза. Даље, једна од страна – Муслимани, преко свог представника Алије Изетбеговића, одбила је понуђени мировни споразум и тиме се опредијелила за рат и сукобе. Инсистирање на нелегалном референдуму, скоро па истовремено почевши са убиствима и прогоном Срба, а чији починиоци нису кажњени, говори о томе да та и таква каснија тзв. Република Босна и Херцеговина, није имала своје утемељење у уставу и праву, већ на кршењу устава и закона, сепаратистичком насиљу и институционалном хаосу.

Обиљежавање 1. марта као дана независности није ни легално. Без обзира на одлуке Уставног суда БиХ, које прегласавањем Срба могу рећи да је црно једнако бијело и обрнуто, јасно је да Дејтонски споразум у Анексу 4 наводи које су надлежности институција БиХ, и да ту нема празника, па ни одредбе Устава БиХ које говоре о континуитету са претходном државом не важе, јер важе само ако су у складу са Уставом, а Устав не види празнике као заједничку надлежност ентитета. Један примјер: у Уставу Републике Српске постоји основ за уређивање својинских и облигационих односа, па Република Српска има још увијек на снази закон о облигационим односима из бивше државе СФРЈ, који је чак и наша Народна скупштина неколико пута мијењала. То је могла радити јер је тај континуитет у складу са Уставом БиХ, а јесте у складу управо из разлога што својински и облигациони основи нису наведени у Уставу БиХ, а тамо пише да све што тамо није наведено – припада ентитетима.

9. јануар - симбол слободе

 

9. јануар као Дан Републике је важан из правног, историјског и симболичког значаја, а његову важност додатно потврђују сви они који хоће да га оспоре. Управо из тог разлога се треба одупријети покушајима његовог укидања, а Српска ће одбраном 9. јануара додатно потврдити свој интегритет, слободу и самопоштовање. 

Дан Републике Српске је годишњица зачетка настанка Републике Српске као државе која је призната у Дејтону и као таква наставила да постоји као ентитет у оквиру Босне и Херцеговине. То је дан који се десио у миру, није непосредно проузроковао рат ни сукобе, нешто касније српски представници су прихватили мировни план који су муслимански представници одбили, али што је најважније, тај дан је проузрокован покушајима изоловања и елиминације српских представника у институцијама БиХ из одлучивања, што према међународном праву представља довољан основ за стварање језгра будуће државности српског народа на овом простору. 

Међутим, иако се често наводи као разлог његовог оспоравања оно што се дешавало у ратним сукобима, Уставни суд БиХ га је оспорио због свог вјерског карактера, којег он заправо и нема. И да јесте вјерски, то би би био први празник у историји Европе који је оспорио неки суд због свог вјерског карактера. У скоро свим европским државама имамо празнике вјерског карактера, само у Републици Српској то није дозвољено, тим прије што званичи назив празника не укључује вјерски предзнак - Свети Стефан. Аргумент пред Уставним судом је била позивница за обиљежавање која садржи и сатницу литургије са почетком у 9.00 часова. 

Међутим, ту долазимо до контроверзи и идентитетских противрјечности Бошњака, народа чији су представници и покренули поступак оспоравања овог празника, јер има вјерски карактер. Колико год се уздали у Твртка I Котроманића, наводно босанског краља, забиљежено је да се истом свецу Светом Стефану он моли. Ово је још један доказ да у изградњи идентитета Бошњака једина константа је заправо негирање српског, а заправо њиховог претходног, идентитета. Дакле не ваља светац којем се моли краљ који је "отац нације". 

Заправо и тај краљ словенског имена, српских коријена и хришћанске вјере ваља само због тога што је краљ Босне, а коју настоје да присвоје само за себе. Зато је прослављању 9. јануара подједнако важно сачувати и српски идентитет Босне и Котроманића, тј. не дати другима да узму оно што нам вијековима припада. Да бисмо сачували 9. јануар, ми морамо сачувати себе, и обратно. 

Једно не може без другога и подједнако је важно сачувати га правно, али и свечано обиљежити оно што нас издваја од других и што нас покреће на добра дјела, јер то што је Свети Стефан први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником, из колективног система вриједности постаје и индивидуална карактеристика нашег човјека, а то је да је спреман на жртву ради општег добра. 

У данашње вријеме јачања егоизма и индивидуализма, које намеће либерални капитализам и глобализација, којем се Република Српска опире, важно је очувати и колективистичке вриједности, јер само оне могу трајно сачувати народе, државе и друштва.

Можда је Дино за ЕУ, али Елмедин се залаже да остану ОХР и стране судије

 

Елмедин Конаковић треба да се јасно опредијели да ли је за отварање преговора и даље приступање БиХ Европској Унији, а не да се надобудним критиковањем Милорада Додика (https://avaz.ba/vijesti/bih/867189/konakovic-nebuloze-koje-slusamo-od-dodika-dokazuju-da-on-o-ekonomiji-nema-pojma) лажно приказује европејцем.

Прије пар дана смо га могли чути да није спреман видјети леђа ОХР-у и страним судијама у Уставном суду БиХ, а што је неспојиво не само са даљим кретањем БиХ према ЕУ, већ уопште са карактером БиХ као независне и суверене земље.

Истина је заправо да босанско-херцеговачки муслимани, тј. Бошњаци, никад нису били заинтересовани за Европску Унију, осим ако то кретање њима није омогућавало стварање унитарне и централизоване БиХ у којој би доминирали у односу на Србе и Хрвате. Њихове политичке елите никад нису биле заинтересоване за истинске реформе које омогућавају усклађивање политичког и правног система БиХ са Европском Унијом, те усвајање свих правних, политичких и демократских стандарда ЕУ. За стварни посао европских интеграција бошњачке политичке елите се никад нису хтјеле ознојити, али су зато увијек опструисале заживљавање механизма координације.

И сада слушамо Дину, који је иначе дипломирао на Факултету спорта и тјелесног одгоја у Сарајеву на Одсјеку за менаџмент у спорту, како Додику држи предавање о економији, и каква је спољнотрговинска размјена БиХ са неким земљама ЕУ. Међутим, ниједан од 14 приоритета се не бави питањима спољне трговине, али има један који се бави одласком страних судија из Уставног суда БиХ. И тај услов Елмедин није спреман прихватити.

Милорад Додик никад није оспорио економске везе и размјену са Европском Унијом, које иначе не зависе ни од Дине, ни од Елмедина, а ни од тјелесног одгоја и спортског менаџмента. Али јесте критиковао досљедност и искреност њених званичника према БиХ. Као министар иностраних послова, Дино би требао да се потруди да БиХ у реду за Европску Унију буде барем испред ратом захваћене и политички и економски девастиране Украјине. Али кад Додик упути разумне критике Европској Унији, па ево и као човјек који је урадио пуно на томе да се поједини услови испуне, критикује га и држи му предавања Елмедин, али не из тјелесног одгоја и менаџмента у спорту, што би се дало очекивати, већ гле чуда - из економије.

Министре Конаковићу, престаните држати предавања и опредијелите се који Конаковић ради за БиХ, а који за своју котлину. Дино или Елмедин.

Некролог мом дједу Милану (17.04.2022. године)

Пробудио ме јутрос ороз бабе Лозове, а онда је залајао шарпланинац Бени.

Доручковали смо јаја, сланине, пршута и киселог млијека. Код оваца смо играли шаха и читали џепна издања књига. Ишли смо код Чаркића да јашемо кобилу Тонку. Играчке су нам биле остатци од летава и греда. Купили смо сијено на планинском зраку, враћали се у град снажни, здрави и румени.

Хвала ти Диде, за распусте у Бравску, за дјетињство безбрижно и срећно. Хвала ти за сваки посао и задатак. Хвала за сваку похвалу и признање. Хвала за стрпљење и труд. И за онај џепарац на растанку и ријечи „немојте шта замјерити“.

Били смо дјеца и нисмо знали. Нисмо знали чије су у Гарчевцу рушевине од кућа. Зашто су у пољу гориле појате и у њима људи. Зашто је име школе по Триви Гароњи, а зашто су пјесме о Глиши Раци. Шта се десило са твојим оцем, сестрама и браћом. Црне твоје руке, поцрниле од сунца и живота, стварале су и градиле срећу за твоју Саву, дјецу и унучад.

Твоје дјетињство су прекидале болести, рат и страдања. Твоје Бравско није било Бравско игре, задовољства и доживљаја. Твоје Бравско је теби доносило бол, тугу и патњу, али је доносило и радост и живот. Ти си борац за слободу и срећу, коју си изборио и донио свима нама.

Ти си борац у тишини, домаћин без здравица, херој без аплауза, вјерник без иконе.

Тврдоглав и строг, честит и поносан, храбар и луд. Што би рекла Сава, гори си нег` дјеца.

Волио бих још једном. Да се окупимо ми твоја унучад и у ходнику заиграмо магарца. И да чопамо у кућарку тек испечено јање. Да се послије покупљеног сијена напијемо хладне воде с Гарчевца.

Волио бих још једном да се насмијем твом хумору. Ријетко али откачено знао си испричати виц, о кобили Лили и лугарској сили, или рећи „де баби упали свјетло да баба види спавати“. Драго нам је било да и од нас има неко гори.

Човјек је везан за земљу. Говорио си да су у оном рату ударили душмани, ми их побиједили и вратили се на земљу. У овом рату отишли смо са земље. Тешко ти је пало што си напустио Бравско, тада си потрпао ствари на трактор и рекао „домовино, како те остављам!“

Сада нажалост знамо да нећеш радити стар и немоћан у башти. Нећеш сикирати маму и ујаке што са преко 90 година радиш на сунцу. Глава куће и стуб породице постао си рано. Читав живот борац и домаћин. Ни до посљедњег дана ниси се помирио да неко мора сад да брине о теби. Мораћемо од сада сами Диде.

Мораћемо од сада сами Диде. Дјетињство је званично престало твојим одласком. Отишло је Бравско, као сунце што залази, што би рекао дид Јово „за ту кућу тамо“. Отишао је читав један свијет, утрнуо, остају само успомене. Нема више ни кућа да за њих зађе сунце. Оно сада залази на западу.

Хвала ти Диде. Посљедњи поздрав Диде. Поздрави Бравско и баку Саву. Кад дођеш у рај, не мора се сво сијено из долине покупити. Мало и одмори. Поздрави Бравско и баку Саву. Поздрави оца Милу и мајку Деву. И браћу Душана, Никицу, Драгу и Владу. Сестре Госпаву и Мару. Посебно поздрави оне који нису дочекали дјетињство или нису имали дјецу или унучад да га проживе срећно као ми. Ми смо га проживјели за све њих. И на томе ти још једном хвала. И немој шта замјерити.