Доручковали смо јаја, сланине, пршута и киселог млијека. Код оваца смо играли шаха и читали џепна издања књига. Ишли смо код Чаркића да јашемо кобилу Тонку. Играчке су нам биле остатци од летава и греда. Купили смо сијено на планинском зраку, враћали се у град снажни, здрави и румени.
Хвала ти Диде, за распусте у Бравску, за дјетињство безбрижно и срећно. Хвала ти за сваки посао и задатак. Хвала за сваку похвалу и признање. Хвала за стрпљење и труд. И за онај џепарац на растанку и ријечи „немојте шта замјерити“.
Били смо дјеца и нисмо знали. Нисмо знали чије су у Гарчевцу рушевине од кућа. Зашто су у пољу гориле појате и у њима људи. Зашто је име школе по Триви Гароњи, а зашто су пјесме о Глиши Раци. Шта се десило са твојим оцем, сестрама и браћом. Црне твоје руке, поцрниле од сунца и живота, стварале су и градиле срећу за твоју Саву, дјецу и унучад.
Твоје дјетињство су прекидале болести, рат и страдања. Твоје Бравско није било Бравско игре, задовољства и доживљаја. Твоје Бравско је теби доносило бол, тугу и патњу, али је доносило и радост и живот. Ти си борац за слободу и срећу, коју си изборио и донио свима нама.
Ти си борац у тишини, домаћин без здравица, херој без аплауза, вјерник без иконе.
Тврдоглав и строг, честит и поносан, храбар и луд. Што би рекла Сава, гори си нег` дјеца.
Волио бих још једном. Да се окупимо ми твоја унучад и у ходнику заиграмо магарца. И да чопамо у кућарку тек испечено јање. Да се послије покупљеног сијена напијемо хладне воде с Гарчевца.
Волио бих још једном да се насмијем твом хумору. Ријетко али откачено знао си испричати виц, о кобили Лили и лугарској сили, или рећи „де баби упали свјетло да баба види спавати“. Драго нам је било да и од нас има неко гори.
Човјек је везан за земљу. Говорио си да су у оном рату ударили душмани, ми их побиједили и вратили се на земљу. У овом рату отишли смо са земље. Тешко ти је пало што си напустио Бравско, тада си потрпао ствари на трактор и рекао „домовино, како те остављам!“
Сада нажалост знамо да нећеш радити стар и немоћан у башти. Нећеш сикирати маму и ујаке што са преко 90 година радиш на сунцу. Глава куће и стуб породице постао си рано. Читав живот борац и домаћин. Ни до посљедњег дана ниси се помирио да неко мора сад да брине о теби. Мораћемо од сада сами Диде.
Мораћемо од сада сами Диде. Дјетињство је званично престало твојим одласком. Отишло је Бравско, као сунце што залази, што би рекао дид Јово „за ту кућу тамо“. Отишао је читав један свијет, утрнуо, остају само успомене. Нема више ни кућа да за њих зађе сунце. Оно сада залази на западу.
Хвала ти Диде. Посљедњи поздрав Диде. Поздрави Бравско и баку Саву. Кад дођеш у рај, не мора се сво сијено из долине покупити. Мало и одмори. Поздрави Бравско и баку Саву. Поздрави оца Милу и мајку Деву. И браћу Душана, Никицу, Драгу и Владу. Сестре Госпаву и Мару. Посебно поздрави оне који нису дочекали дјетињство или нису имали дјецу или унучад да га проживе срећно као ми. Ми смо га проживјели за све њих. И на томе ти још једном хвала. И немој шта замјерити.
No comments:
Post a Comment